Naša deca su samo naša. Ili samo svoja? Tekst koji sledi otvara poglavlje o (ne)voljnoj pripadnosti slobodnog bića.
Nedavno se u medijima pojavila priča iz naprednog sveta o kojoj bruji ostatak nazadnog. Socijalna služba na Floridi oduzela je jedanaestogodišnjeg dečaka roditeljima, nakon što su ga zatekli kako sam igra košarku u dvorištu svoje kuće. Dečak je tog dana stigao ranije iz škole, a roditelji su kasnili sa posla zbog gužve u saobraćaju. Na (ne)sreću, video ga je prvi komšija koji je obavestio socijalnu službu. Dete je oduzeto, a roditelji su uhapšeni.
“Zvaničnici su zaključili da dečak nije imao pristup vodi ili zaklonu, iako imamo dve česme u dvorištu i otvorenu šupu. Kažu da nije imao hrane – zato što je svoju užinu već pojeo. Zameraju i da nije mogao u kupatilo, iako policajac nije imao nikakav problem da urinira u našem dvorištu dok je naš sin sedeo sam u policijskom automobilu. Ne postoji zakonsko ograničenje za uzrast u kojem dete sme biti samo u svom dvorištu na Floridi.” izjavila je dečakova majka nakon incidenta.
Socijalna služba je dečaka i njegovog četvorogodišnjeg brata prvo smestila u dom za decu bez roditeljskog staranja, zatim kod rodbine da bi ih na kraju opet vratili u dom. Tek posle mesec dana, deca su vraćena porodici, a roditelji imaju obavezu da se pojave na sudu zbog zanemarivanja dece. Sudija je ovakvu odluku doneo nakon što ga je dečak zamolio da ih vrati kući, a roditelji priznali grešku i obećali da se to više neće ponoviti.
Iako navire mnogo pitanja prvo koje bi trebalo postaviti je zašto brižni komšija, ukoliko je procenio opasnost, dečaka nije pozvao u svoju kuću? Ponudio mu vodu, hranu i zaklon? Drugo, mnogo važnije pitanje, je čija su, u stvari, naša deca? Da li ona po svom rođenju pripadaju roditeljima, vrtiću, školi, državi ili sebi? Sa koliko pažnje se mora razmotriti svaki činilac ove, u najmanju ruku, bizarne priče ne bi li se došlo do nekakvih konkretnih zaključaka?
U zemljama zapadnog sveta brižni komšija mogao bi da upadne u nevolju da je kojim slučajem odlučio da pozove dečaka kod sebe. Verovatno je to razlog zbog kog je pozvao socijalnu službu. Ipak, besmisleno zvuči vest o brižnom komšiji potekla iz zemlje u kojoj ima najviše nasilja nad decom. Iako je potpuno istinita.
Da li su naša deca slobodna po svom rođenju, ukoliko već imaju priliku da se rode u slobodnom svetu?
Jesu li oslobođena svih roditeljskih navika koje im polako graviramo u moždanu strukturu od prvog dana rođenja? Da li su slobodna da donose svoje odluke i delaju prema svom ličnom nahođenju, bez zadrške da će biti iskritikovani? Toliko je pomame u svetu vaspitavanja da im damo slobodu misli, odlučivanja, pokreta. A onda se dogodi situacija da neko drugi odlučuje o njihovoj sudbini.
Da li naša deca pripadaju školama u kojima prvog dana prvog razreda dobiju broj socijalne službe kojoj mogu da se obrate ukoliko ih roditelji zlostavljaju? Iako, doduše, još uvek nisu regulisali vršnjačko nasilje važno je da imaju ambiciju da regulišu nasilje u porodici. Od nečega se mora početi.
Postavljanjem pitanja čija su naša deca roditelju koji ne sumnja u svoje namere može zvučati uvredljivo. Međutim, prst na čelu može prizvati realne društvene demone koji vam ne dozvoljavaju da pucnete dete zbog nevaljalstva. Koji vam ograničavaju vaspitne mere zvane batina je iz raja izašla.
Trebaju li naša deca, uopšte, da pripadaju nekome? Da li su u periodu kada ne mogu brinu o sebi vlasništvo, ali kada stasaju prestaju to da budu?
Ukoliko se oslobodimo osećaja pripadnosti bilo kojoj grupi postajemo nepodobni za konzumerizam. Izopšteni iz društva, jer ne pratimo trendove. Koji toliko slepo neguju individualnost. Ili samo nama slepima prodaju maglu?
Tek, pitanje pripadnosti prvo treba da reše odrasli pre nego što odluče da se razmnože. Da shvate da je pripadanje stvar izbora i volje, a ne prinude. Tek ukoliko volite nekoga celom svojom slobodom to se ljubavlju može i nazvati. Sve ostalo je samo varka. Koja će kad tad izaći na videlo.