Jednog vrelog avgustovskog dana, pre tačno 110 godina, među zvezde se preselio Radoje Domanović. Iako je u lektiru ušao zahvaljujući svom utemeljivačkom radu na satiri, bio je mnogo više od pisca. Radoje Domanović se bavio izdavaštvom, predavao u leskovačkoj, vranjanskoj i pirotskoj gimnaziji i uređivao satirični časopis Stradija. Kao predstavnik srpskog kritičkog realizma, Radoje Domanović nam je ostavio u amanet svoje pripovetke koje i danas kao i onda teraju na razmišljanje. Izgleda da je od njegove smrti samo vreme proteklo, jer se ovde ništa nije promenilo.
Pročitajte još i Kako diplomirani primitivac postaje ministar.
Kod nas ima ljudi na vrlo velikim položajima koji ništa ne misle. U naknadu za to, ili možda iz nekih drugih razloga, počeo je razmišljati i jedan običan, seljački vo. Koji se, treba napomenuti, ništa ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog će ga znati šta je bilo da se taj genijalni brav odvaži na tako drsku radnju – mišljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrećnog zanata u Srbiji samo moglo imati štete…
“Čime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugrađani, Srbi? Zašto toliko dižu glave i s naduvenom gordošću i prezrenjem gledaju na moj volovski rod? Ponose se otadžbinom i time što im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde, u Srbiji.
Pa i mene je moja majka otelila ovde, u Srbiji.
I ne samo da je ovo otadžbina moja i oca moga, već su i moji stari, kao i njihovi stari, svi zajedno prešli u ove krajeve još iz stare slovenske postojbine. Pa niko od nas volova ne oseća ponos zbog toga. Mi, volovi, smo se uvek ponosili time koji više tereta uz brdo može povući, a nijedan vo, do dan danas, ne reče nekom švapskom volu: “Šta ti hoćeš, ja sam srpsko vo, moja je otadžbina ponosna zemlja Srbija. Ovde su se otelili svi moji stari, u ovoj zemlji, i grobovi predaka mojih su ovde!” Bože, sačuvaj, time se mi nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo. A eto se oni i time ponose. Čudni ljudi!
Ponose se svetlom prošlošću. Imaju kosovsku bitku čak i kosovske junake, samo Kosovo nemaju. Zaista čudno. Pa zar i moji stari nisu još i tada vukli vojsci hranu i ratne potrebe? Da nas volova nije bilo, taj bi posao morali raditi sami ljudi. Podižu ustanak na Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio?
Zar su dizali ustanak ovi naduveni šupljoglavci što se ovako, ne radeći nista, šepure pored mene s ponosom, kao da je to njihova zasluga?
Eto, da uzmemo za primer mog gazdu. I on se ponosi i hvališe ustankom, a naročito time što je njegov praded, kao redak junak, poginuo u ratu za oslobođenje. Pa zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se ponosi, ali on ne. Njegov je praded poginuo da bi moj gazda, kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on jeste slobodan, ali šta radi u toj slobodi? Ukrade vrljike, sedne na kola, pa ja vucem i njega i vrljike, a on na kolima spava. Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi ništa i ponosi se svetlom prošlošću.
A koliko je u ustanku mojih starih poklano da se borci hrane. Pa zar nisu i moji stari, u to vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, džebonu? Pa nama, volovima, ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama. Jer mi se nismo izmenili. Mi i danas vršimo svoju dužnost kao i naši stari što su je savesno i trpeljivo vršili.
Ponosi se Srbin i patnjama svojih predaka, petstogodišnjim robovanjem i nabijanjem na kolac. Moj rod pati otkad postoji. Patimo i mi, i dan danas, i robujemo, pa to nikad ne udarismo na velika zvona. Kažu, Turci ih mučili, klali, udarali na kolje. Pa, moje su stare klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas još muke nisu udarali. A mi, volovi, i dalje ćutimo…
Ponose se Srbi i verom, a ne veruju ni u šta.
Šta sam ja kriv, i moj rod volovski, što nas ne primaju u hrišćanstvo? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio niti bilo kome bilo šta ukrao. Nijedan srpski vo nije nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, niti je napravio deficit u državnoj kasi. Nije lažno bankrotirao, nije nikoga okovao i hapsio nevine ljude, nije oklevetao svoje drugove. Nijedan vo nije izneverio svoje volovsko načelo, nije lažno svedočio, nikad nije bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nije zla činio, čini dobra i onima koji njemu zlo čine…”
Da li bi danas Radoje Domanović razmišljao isto, ne znamo, ali jedno je sigurno: i običan srpski vo i Srbin razmišljaju isto kao i kad je pisac bio živ.