Search for content, post, videos

Kako oprostiti NJIMA? Kako da se izborimo sa prošlošću?

oprostiti

Kako oprostiti, preći, zaboraviti? Da li postoji neki recept, a koji se ne može naći u apotekama, jer lek za poderanu dušu farmaceuti još ne napraviše.

oprostiti

kako oprostiti

Poslednjih dana mnogo razmišljam o tome šta istinski znači oprostiti. Onako, zatvoriti podrume duše, baciti ključ, pljunuti na svoj Ego. Zaboraviti na svoj IQ i sve ono što mi “mislimo” da nas “drži” iznad drugih ljudi i samo oprostiti.

Tu se pitam; kome mi opraštamo? Da li NJIMA koji su nam iz nekog razloga razbili onu predstavu o večnim ljubavima i prijateljstvima? ILI oprostiti SEBI zbog toga što ste nesvesno i sami bili akteri izdaje i bola.

Negde sam pročitala Oprostite, ne zato što drugi zaslužuju oprost, već što vi zaslužujute mir.

Da biste oprostili i prešli preko stvari koje su vam u tom momentu srce slomile, otvorile nepreglednu rupu tu na mestu gde treba da budu grudi, koja toliko guši i proždire svaki udisaj da vas od toga želudac boli do iznemoglosti, morate imati nadljudsku volju.

Kako da iznedrite tu volju iz rasutog bića? Na koji način pronaći snagu da vam više ne drhti glas i da se lice jako ne crveni na samu situaciju kada ta osoba prođe pored vas na ulici? Kako poništiti bol koji vas podseća da je ta osoba na vašim ruševinama podigla život, karijeru, porodicu? Kako?

Treba li da čitate svu hrišćansku literaturu, počev od Svetog Pisma? Možda da se danima kljukate Kantovom etikom, da razumete te osobe koje su vas uništile? Možda dani i dani Frojdove psihoanalize, da biste shvatili prvo sami sebe, pa onda i te počinioce.
Ali, avaj, ako smo samo obični ljudi i sva literatura nam nije ni dostupna, a ni ne znamo za nju, jednostavno smo ljudi koji ne mogu da oproste.

Možda jedno od rešenja je da pogledamo sebe u ogledalo i vrisnemo OVAKO VIŠE NE MOŽE!

Svakom novom mržnjom, izlivom besa prema osobi koja vas je povredila, dobijate po jednu boru na licu, po jednu sedu vlas i po jedna zvezda u vašem oku se gasi.
Možda ovo izgleda naivno i pitate se kako mi uopšte pada na pamet da vas učim da oprostite, ako su rane duboko, duboko ostale. A, ja i vas i sebe pitam: Šta imamo od ove mržnje, gde nas to vodi? Da li nas vodi mirnom snu ili noćnim morama?

Tako dan za danom, godina za godinom, decenije… i kraj. Nema nas, nema te osobe, a mržnja ostala. Eto je, hrani se, već je našla drugog stanara, baš kao parazit živi i truje dušu.
Dobro je u ovom životu očistiti sve tavane i podrume. Nikada ne znamo kada ćemo biti pozvani, pa je lakše putovati sa manje tereta.

Takođe mnogo je lepše živeti znajući da nikom ne dugujemo ništa. Kao prvo, ne dugujemo sebi.
Stoga ovo pisanje bih završila rečenicom koju sam već pomenula ” Oprostite, ne zato što oni zaslužuju oprost, već što TI zaslušuješ mir”!