“Da znam da sada umirem, sve bih drugačije!”. Rečenicu koju je toliko često moguće čuti, pa opet većina ljudi koji zaista znaju da napuštaju ovaj svet, za neko određeno vreme, ne pokušavaju ništa da urade drugačije. Neki, nažalost i ne mogu.
Zašto onda zdrav čovek ponekad uhvati sebe u toj istoj rečenici? Pa svi smo svesni jedine izvesnosti od momenta rođenja – smrti, šta je to onda što nas sprečava da živimo baš onako kako hoćemo?
Ne računajući sumanute želje ljudi da naude u svojim akcijama drugima, uglavnom to “da živim kako hoću” – predstavlja splet sasvim jednostavnih životnih želja. Već su te želje bile ostvarene nekim ljudima, i retko su vezane za neke do sada neviđene stvari.
Ima onih koji bi pre sudnjeg dana samo putovali. U mnogima čuči pritajena skitnica, koja nažalost nema tako često priliku da jedri po svetu. Poznato je da moreplovci i trgovački putnici, zaista jesu ovisnici o odlascima kao takvim. Kad skitnica dobije svoj komad neba i krene legitimno u pohod, obuzima celo biće čoveka. Kada im istekne radni vek ili ih napusti snaga, ljudi ovih profesija najčešće prosto uvenu. Nepomičnost ih jednostavno poništava. Kad umre skitnica umire i čovek. Tako to biva.
Nije svakome uzbudljivo da plovi po svetu, ima i onih koji bi jedrili po oblacima. Skok iz aviona, takođe se visoko kotira na listi želja. Adrenalin, kao takav veoma je privlačan. Međutim, ono što izaziva njegovo lučenje previše je strašno, društveno neprihvatljivo ili nekad jednostavno, fizički neizvodljivo.
Nije zabavno samo prkositi gravitaciji, ima puno stvari koje su primamljive a ne uključuju izlaganje svog tela dubinama ili visinama. Nije sve ni samo u adrenalinu.
Ima onih koji kada bi rekli sebi “umirem, ne želim više da trpim”, “ne želim više da čekam”, “želim da…”
bi iznenadili svet svojim željama. Svoje okruženje. Najbliže. Živeći život po pravilima i standardima drugih, često se ne ostvari ogroman potencijal. Zašto? Zbog čega je toliko komplikovano živeti po svojoj meri?
Stati na put sebičnosti je nužno. Zbog porodice. Prosto je nemoguće imati zdravo potomstvo ukoliko roditelji nisu u stanju da se strpe i “skupe”. Ali to ima svoje granice. Ok, nemoguće je odlaziti na mesec jednom nedeljno i živeti život kao da je svaki dan poslednji, kada od vas zavise neka mala predivna bića. Ne ide. A koja je to granica do koje se trpi? Ko to određuje? Svako ponaosob ili društvene konvencije?
Strah suzdržavanje ili jednostavno neka normalnost, mir. Nešto nas drži ukalupljenima. Da li bi svet izgledao bolje da svi radimo ono što hoćemo, veliko je pitanje. Kada ljudi budu bili spremni emotivno i duhovno za toliku količinu slobode, doći će do oslobođenja. Možda i ne.