Protest. Protest protiv režima, nasilja… nejednakosti. U redu. Nego probudim se jutro pre toga i vidim najave, reklame sve gori, narod se diže, razmišlja “svojom glavom” sloboda ante portas. Malo dublji pogled na celu organizaciju i upadnu mi neka čudna lica u kadar. Globalisti u akciji protiv globalističke vlade.
Šta u Srbiji nismo znali dok stranci nisu došli da nam objasne…
“Sve što sam imala, to sam i želela” u kadru ispred svih kao nosilac spomenice NOF. NOF – Narodno Oslobodilačka Farsa, ovoga puta. Možda i svakog puta. To je malo teže utvrditi. Nivo apsurda je nekad manje, nekad više očigledan. U ovom slučaju, mnogo više nego jasan. Zaista, ali baš zaista, ne želim da me Mirjana Karanović spasava od bilo čega i bilo koga. Kao ni gomila ljudi za koje svi znamo da bi dobili šifre u vidu dijagnoze, da nisu kojim slučajem javne ličnosti. Oni su ustvari samo odraz u ogledalu trenutne vlasti. Ne mogu nas neoliberali spasavati od neoliberalnog političkog vrha. Razlika je samo u elokventnosti između dve struje.
No, idemo dalje.
Ljudi iz javnog života vole da “tripuju” kako su nevidljivi. Ej, mi smo zaboravili sve, evo sad novi protest nova prilika da se svi oni prikažu kao da su ponovo rođeni. Oni se osećaju valjda ponovo rođenim sa svakim novim auditorijumom koji ih razgali aplauzom. Glumci na sve strane. S druge strane, režimski ljudi igraju uredno svoje uloge i prosipaju šta drugo do ekstremni kontranapad na pobunjenike. Sve sada izgleda kao da demokratija živi na našim prostorima.
Mala novinarka “sirota” napdnuta sa jedne strane protiv ljutih tviteraša sa druge. Sumnjam da bi iko poverovao kakav debakl može da doživi jedna medijska kuća poput Studija B. Transfer teške sramote zbog rečnika i načina izveštavanja tzv novinarke, kojoj je feniranje i hijaluron krajnji doseg umnog delovanja. Uopšte, mučno je govoriti i pisati o situaciji u kojoj smo se našli.
Grakću ljudi jedni na druge, kao da smo sa različitih planeta a ne pripadnici jednog naroda. Vlast jednako kao i opozicija, obraćaju se suprotnoj struji kao da jedni bez drugih mogu.
Dve iluzije, u vidu dve političke struje, na koje se ljudi kače i prate dok ljudskost i razum progresivno propada.
Prepucavanje kao da je bilo ko u celoj našoj situaciji “u pravu”. Selfie sa Đilasom ili Vučićem, selfie sa bilo kime ko je deo tog koperfildskog trika, smatra se za najveće dostignuće ljudi sa jedne i druge strane. Postali smo svedeni na prezentaciju koja prolazi kroz šareni filter na društvenim mrežama. Toliko o (ne)svesti naše vrste