Magnovenje tržnih centara više i ne primećujemo, prosto ga punim plućima udišemo i živimo. Nekima hiperprodukcija ubija želju, drugima budi neopisivu glad.
“…Kazaše nam juče to samo tamo ima u tom “Delta-centru” je li, i šta ćeš sad moraš da odeš.
Dobro, ali da odemo ujutro dok se omladina koja ta mesta koristi za šetnje još nije probudila… Dobro… Cenim ja to se otvara u devet ko i sva mesta u jebenoj Evropi… Klinac… Nedeljom počinje od deset… Koliko ima sati deset do deset… Ništa… Gledamo izloge kroz spuštene one rešetke… Sve šljašti iz prodavnica, druga muzika majke mi ko na vašaru… I znaš šta, sve te rešetke se otvoriše istovremeno u deset sati… Šta ti je upravljanje iz jednog centra…
Nije prošlo ni deset minuta kad se svi hodnici preplaviše silnim ljudima… Ko da su u zasedi čekali tamo negde skriveni od mene… Sunce ti… Odjedared gužva da ti se život smuči…
I sad mi tražimo to nešto ne znaš gde da se okreneš leba mi… Odmah ti pritrčavaju zaposleni da te pitaju da li mogu da ti pomognu… Ćutim ja… Obećala sam da neću da pravim nikakva sranja… Treba nam to nešto naći ćemo ga i pravac kući… Ćutim i gledam usput vidim u izlogu jednom nešto drugo… Nije baš, da smo po to došli ali kad smo već tu da uđem i pogledam…
Leptejebo da te jebo, a unutra u toj nekoj radnji živa neću da kažem robnu marku na hiljade proizvoda zbog kojih sam ušla… I nema izlaza… Ko Ali – babina pećina nigde kraja… Gledam, pipkam, lepo, lepo… Izašla sam na drugi ulaz izlaz.
Ništa nisam kupila.
Da sam do pre koju godinu ali i danas, to nešto našla u dva modela jebešmisve ako ne bih crkla da kupim oba smesta…
Hiperprodukcija ubija želju.
Ubija želju…”
Autor: Jasmina Stijović