Search for content, post, videos

Dragan Nikolić i Milena Dravić – istorija velike ljubavi

Istorija velike ljubavi… Stojimo na stepeništu, nežna ruka na mom ramenu… grlim ga. I samo jedno kratko: “Ćao, vidimo se. Volim te…”

Vest o Mileninoj smrti pokrenula je, između ostalog, lavinu sećanja na njene uloge, kao i na veliku priču o njoj i Draganu. Priču – ljudsku, partnersku i umetničku. Milena i Dragan, kao slavni par velikih glumaca, proveli su u braku blizu četrdeset pet godina, a igrali su zajedno u filmovima, na televiziji i u pozorištu. Mada, po mišljenju mnogih, šteta je što nisu više radili zajedno.

“U pozorištu, na filmu, na televiziji, jako je važno kakvog partnera imaš”, govorila je, dodajući: “Meni je bog podario Dragana, kao partnera, i za život i za posao. Ne sećam se da sam s njim ikada imala loše iskustvo u poslu. Sve je teklo harmonično, pomagali smo jedno drugom. On je bio sjajan, veliki partner, znaju to i kolege i koleginice. Naše su karijere tekle odvojeno”.

Velikani koji su nas napustili u 2016. godini

Upoznali su se tokom rada na filmu Horoskop, a venčali u pauzi snimanja filma Kako su se volele dve budale.

“Dragan i ja smo se venčali 31. decembra 1971. tokom snimanja filma Kako su se volele dve budale. Lepo, u pauzi otišli u opštinu kod matičara i venčali se. Nismo se fotografisali nego se vratili na snimanje.
Prošle su godine i unuka mog brata, koja je i naša unuka, dok je još bila mala počne da traži našu fotografiju sa venčanja. Zapitkuje, traži… Iz dana u dan, uporno… Čudno joj kako je moguće da svi imaju, a samo mi nemamo sliku sa venčanja… Objašnjavala sam joj da se nismo fotografisali… kažem joj, eto nema i šta da radimo… Prođe nekoliko dana, kad dete donese crtež – ja stojim kao mlada, a Dragan kleči i pružio mi ruke.

Evo, sad imate sliku sa venčanja – kaže.

I imamo, ja sam to uramila.”

Govoreći o Draganu – između ostalog je rekla:

“Imali smo svoj svet. Ljubav, ljubav je bila na prvom mestu. Nedostaje mi naša svakodnevica. Stojimo na stepeništu, nežna ruka na mom ramenu… grlim ga. I samo jedno kratko: “Ćao, vidimo se. Volim te…”. Ako se išlo na probu ili snimanje dovoljno je bilo reći “biće sve u redu”. I bilo je. U poslu smo neretko čitali ja njegove, a on moje scenarije i komade. Savetovali smo se, dogovarali, bodrili… nismo se jedno drugom mešali u posao. Uvek me je štitio jer je odlično znao kako se ovo društvo odnosi prema ženama.

Bio je vaspitan, izuzetno inteligentan, štitio prijatelje, pomagao svima. Bio je izuzetno duhovit, ali uvek sa merom dobrog ukusa.

Duhovitošću je učinio i da ga ljudi ne doživljavaju kao zvezdu. Bio je blizak sa svima, ali se njegov vrhunski rad u pozorištu, na televiziji, na filmu, nije vrednovao kako je zasluživao.”Nakon što je otišao, svi su shvatili da je iza sebe ostavio izvanredno, veliko delo. Kada je o njihovom zajedničkom radu reč, onda će svakako u analima, između ostalog, ostati zapisan legedarni Obraz uz obraz, reditelja Zdravka Šotre. “Šou-program Milene i Dragana tvorevina je sazdana od snažne discipline i sistema”, pisali su TV znalci, ističući njihov ogroman rad i vrhunski profesionalizam.

“Bitna poruka Obraza jeste da ukus oslobađa”, napisao je svojevremeno Bogdan Tirnanić o tom legendarnom šou-programu, rađenom u produkciji RTV Beograda, a emitovanom od 1972. do 1974.godine Tirnanić je isticao da je svojim kvalitetom Obraz uz obraz zadao težak udarac ovdašnjim poimanjima televizijske i druge zabave, koja se uvek javlja kao afirmacija provincijalizma i voajerskog mentaliteta malograđanštine.

“Obraz uz obraz” – rekla je Milena – okupio je izvrsnu ekipu. Sjajne pisce skečeva Duška Radovića, Ljubivoja Ršumovića, Sinišu Pavića… autore songova Vojkana Borisavljevića, Kornelija Kovača… i niz drugih majstora svojih zanata. Radili smo punom snagom i posvećenošću. I uradili, čini mi se, dvadeset dve epizode. Tadašnji direktor televizije, gospodin Milan Vukos, čovek visokog obrazovanja i inteligencije smatrao je, čak insistirao, da nastavimo. Više puta smo o tome ozbiljno razgovarali. Međutim, mi nismo ljudi koji olako prihvataju poslove koje će posle odrađivati tek da ih odrade. Nastavak Obraza značio je stagnaciju ili prekid rada na filmu, a i Dragan i ja, mi smo mislili i osećali da treba da prihvatimo pozive koji su se odnosili na kinematografiju, da se uhvatimo u koštac sa novim zadacima i izazovima na filmu.

Nisu se jedno drugom mešali u posao. Ali je ostalo upamćeno da je, uz njenu podršku, prihvatio, ispostaviće se, svoju legendarnu ulogu u filmu “Ko to tamo peva”.

“Ne znam tačno ni zašto ni kako, al’ bio je nekako indisponiran u to vreme kad je dobio tekst pa ga je isprva odbio. Uzmem ja tekst, pa radi se o Dušku Kovačeviću… on ne omašuje… I kad sam pročitala, kažem: “Dragane, javljaj se ekipi, uzmi ovu ulogu, videćeš, biće ti važna”… A on je potom ubrzo na pravi način sagledao i svoju ulogu i kompletan scenario. Dalje se zna.”

Govoreći o svojoj i njihovim karijerama, napomenula je :

“Jedan od najvećih komplimenata mi je kada je, ne tako davno, Branko Lustig u jednom intervjuu na HRT-u govorio o Draganu i meni, našim ulogama, našem radu… Rekao je, između ostalog, da smo mogli da napravimo veliku svetsku karijeru da smo otišli van zemlje.

I mogli smo, zaista, ali…

S jedne strane, bilo mi je važno da budem blizu moje porodice, a sa druge Beograd je bio, da se žargonski izrazim, meka za sve. Svi su dolazili u Beograd. I kolege iz sveta i iz cele bivše Jugoslavije. A imali smo i čuveni crveni pasoš s kojim si mogao da putuješ… otputuješ, budeš gde god, pa trčiš da se vratiš u Beograd. Tada smo radili velike uloge na filmu, televiziji i u pozorištu. Dakle, trebalo je sve to napustiti i otići. Danas kažem, kako sam rekla i u “Parobrodu” na otvaranju bioskopa sa njegovim imenom – ja sam ponosna supruga velikog umetnika, velikog čoveka i velikog dobrotvora.

Istorija velike ljubavi ispisana najlepšim perom jednog para.

Izvor: 6yka.com