Cerska bitka, takođe znana i kao Jadarska bitka, je bila vojni sukob između Austrougarske i Kraljevine Srbije, avgusta 1914.-e godine. Cerska bitka je bila prvi deo ofanzive na Srbiju, na samom početku Prvog svetskog rata. Tokom desetodnevne bitke, srpski gubici su iznosili 3 000 mrtvih i 15 000 ranjenih. Austrougarski gubici su bili znatno veći. Bilo je 8 000 mrtvih vojnika, 30 000 ranjenih i 4 500 zarobljenih. Srpska pobeda nad brojno nadmoćnijim neprijateljem je ujedno bila i prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu. Govor poručnika Tasića srpskim vojnicima na Ceru je pravi primer vojskovođe koji želi i ume iskreno da motiviše svoju vojsku.
izvor: in4s.net
” Zatim, kad ispališ svu municiju, a neprijatelj i dalje nastupa- na bajonet. Kad ti slome nož- na ruke. Ako ti polome obe ruke- na zube. Kad ti izbiju i poslednji zub, sve dok možeš da mrdaš, dok te ima- napadaj.
Kada te smrtno pogode, gledaj da im padneš na sred puta, da te zaobilaze, preskaču, sapliću se o tebe. Da im i mrtav smetaš.
Podoficiri, vi uvek da vičete “Juriš, braćo”. Samo vičite “Za mnom, braćo, za mnom”. Tako podoficir da viče ako je ispred stotinu vojnika. Tako da viče i kad ostane sam. I neka juriša. Najviše na svetu mrzim da vidim mrtvog vojnila i živog podoficira.
Ako ste ikad čuli za reč povlačenje, danas je zaboravite.
Tu reč, dok ste pod mojom komandom, dok su nam deca i kuće iza leđe, dok su nam rake očeva na pogled udaljene, iz mojih usta nećete čuti. Povlačenja neće biti. Svi se mogu povući, svi mogu preći na druge položaje, mi nećemo ni pedalj nazad. Ili napred ili pod zemlju.
Za mene postoje dve komande: komanda Vrhovne komande i komanda moje zemlje. A zemlja je iznad svake druge komande i ona naređuje- ni korak nazad.
Ko se osvrne, ugledaće cev mog pištolja i to će mu biti poslednje što je video. Vi i ja smo, braćo, od naših kuća krenuli mrtvi- to da vam uvek bude na pameti.
Pošli smo mrtvi, nemamo šta da izgubimo. Ako Bog da da pobedimo, mi ćemo se u ovom ratu roditi.
U ovom ratu branimo Otadžbinu- zemlju otaca naših. Borimo se za sinovinu- zemlju sinova naših. Između otadžbine i sinovine nas nema.”
Govor poručnika Tasića, izuzetno mršavog i suvog čoveka, je pravi primer ljubavi i podrške svom narodu.
U mnogome se, nešto kasnije, ispostavilo da je u ovom govoru sadržan deo srpskog mentaliteta. A o tome je pisao i veliki prijatelj Srba, Arčibald Rajs.