Bez obzira na ono što čujete u zapadnim medijima, Gadafi je za Libiju učinio mnogo. U stvari, on u potpunosti odstupa od klasičnog modela diktatora kojim ga je okitio zapadni svet.
Pre nego što je Gadafi došao na vlast, Libija je bila pustinja sa preko 70% gladnih i 85% nepismenih stanovnika.
Većina stanovništva je živela u šatorima, a infrastrukturu gotovo da nisu imali. Ali, Libija je imala jedno prirodno bogatstvo na kom je Gadafi zasnovao procvat ove države- naftu. Sada je valjda sasvim jasno zašto je za Zapad Gadafi bio običan tiranin. Mi vam prenosimo deset stvari koje je on uradio za svoju zemlju, a o kojima zapadni mediji nikada neće govoriti.
1. U Libiji se dom smatra prirodnim ljudskim pravom. U Gadafijevoj Zelenoj knjizi piše: “Kuća je osnovna potreba kako za pojedinca tako i za porodicu. Stoga ne bi trebala da bude u vlasništvu nikog drugog do onoga ko u njoj živi i život stvara.” Zelena knjiga je politička filozofija koja je objavljena 1975.-e godine i bila namenjena svim Libijcima kako bi bili uključeni u nacionalni plan zemlje.
Pre Gadafijeve vladavine Libija je imala 85% nepismenog stanovništva. Posle njegovih reformi, taj procenat je spao na 7%.
2. Za vreme Gadafijeve vladavine obrazovanje i medicinska nega su bili besplatni i dostupni svim Libijcima. Za to vreme, Libija je mogla da se pohvali jednom od najboljih medicinskih usluga u Africi. Takođe, ukoliko neki medicinski tretman ili zahvat nije mogao biti obavljen u Libiji, pacijent se, o trošku države, slao i lečio u bilo kojoj zemlji sveta. Isto je važilo i za obrazovanje. Ukoliko nije bilo dostupno neko obrazovanje, ljudi su se slali na razne svetske univerzitete. O trošku države.
3. Gadafi je sproveo naveće navodnjavanje pustinje, kako bi povećao obradive površine i kako bi pijaća voda bila dostupna svim građanima. Projekat je koštao 1,8 milijardi dolara i finansirala ga je libijska vlada. Svetski zvaničnici tog vremena su taj projekat nazvali osmim svetskim čudom.
4. Svaki Libijac koji je želeo da obrađuje zemlju ili gaji stoku dobijao je besplatno kuću, seme, životinje i zemlju.
5. Svaka Libijka koja je rodila dete dobila je 5000 $. Pored toga, prve tri godine po rođenju deteta je dobijala novčanu pomoć od države.
6.Struja se u Libiji nije plaćala.
7. Za vreme Gadfijeve vladavine cena nafte u Libiji je bila među najnižima. Litar benzina je koštao 0.14$.
8. Pre Gadafija, samo 15% stanovništva je bilo pismeno. Ova brojka je podignuta na 93% pismenog stnovništva, od kojih je 25% bilo visoko obrazovano.
9. Libija je imala svoju banku. Državna banka Libije je davala kredite svojim građanima sa 0% kamate.
Takođe, za vreme njegove vladavine Libija nije imala spoljni dug. A on je vladao 42 godine.
10. Pre pada Tripolija i njegovog ubistva, Gadafi je pokušao da uvede jedinstvenu afričku valutu koja je bila vezna za zlato. Prateći korake jednog od poslednjih velikih pionira koji se borio protiv kapitalizma, Markusa Garvija, i koji je prvi skovao termin Ujedinjene države Afrike, Gadafi je želeo da uvede i da omogući da se u Africi plaća jedino afričkim zlatnim dinarom. Ovaj potez je pretio da baci svetsku ekonomiju na kolena i da izazove potencijalni haos, kada je ekonomska prevlast Zapada u pitanju. Afričke zemlje su na ovaj način mogle da zaštite svoje prirodne resurse zlata i na taj način konačno kažu ne spoljnom eksploatisanju.
NATO je u svom zvaničnom objašnjenju kao razlog za napad na Tripoli i ubistvo Gadafija naveo njegov pokušaj da uvede zlatni dinar, kao zvaničnu valutu.
Gadafi je propagirao politički sistem narodnih kongresa i narodnih komiteta kao direktnu demokratiju bez parlamentarizma. Želeo je da ujedini sve afričke zemlje u jednu ekonomsku zajednicu. Za razliku od ostalih vojnih diktatora, Gadafi nije unapredio sebe u generala nakon osvajanja vlasti, ali je prihvatio ceremonijalno unapređenje od kapetana u pukovnika i ostao je u ovom činu više od četrdeset godina. Ovo je prilično čudno u zapadnim vojskama, da pukovnik može da vlada zemljom i služi kao vrhovni komandant njene vojske.
Prema Gadafijevim rečima, libijskim utopijskim društvom vlada narod, tako da mu nikad nije bila potrebna velika titula ili vrhovni vojni čin.
Dakle, da li je Moamer el Gadafi zaista bio tiranin i terorista? Za većinu Libijaca nije. Za većinu zapadnog sveta jeste. Iako ga je pratila zloglasna reputacija i u njegovom okruženju, ne može mu se osporiti ekonomski procvat Libije, za vreme njegove vladavine.