Erih Marija Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, učitelja, novinara i izdavača.
Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine.
Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi holivudskom glumicom Polet Godard.
“Ne! Samo ne to. Ostati prijatelji? Napraviti malu baštu na ohlađenoj lavi izumrlih osećaja? Ne, ovo nije za mene i tebe. To se događa nakon malih intriga, a i to ispada poprilično neiskreno. Ljubav ne prljaj prijateljstvom. Kraj je – kraj.”
“Niko ne može postati veći stranac od onog, koga si u prošlosti voleo.”
“Ljubav ne trpi objašnjenja, njoj su potrebna dela.”
“Samo ako se konačno rastaneš sa čovekom, počinješ da se, zapravo, interesuješ i za sve što ga zanima. To je jedan od paradoksa ljubavi.”
“Samo nesrećnik zna šta je sreća. Srećnik oseća radost života, ne više nego maneken: on samo pokazuje tu radost, ali ona mu nije data. Svetlo ne svetli kada je dan. Ono svetli u tami.”
“O sreći se može pričati 5 minuta, ne više. Tu se nema šta reći, osim toga da si srećan. A o nesreći, ljudi pričaju danima i noćima. U stvari, čovek je srećan samo onda kada najmanje obraća pažnju na vreme, i kada ga ne juri strah. Ipak, ako te juri strah, možete se smejati. Šta drugo da radite?”
“Sreća je najneophodnija i najskuplja stvar na svijetu.”
“Dok se čovek ne predaje, on je jači od svoje sudbine.”
“Što je čovjek primitivniji, on ima više mišljenje o sebi.”
“Ne postoji ništa dosadnije nego biti prisutan tome, kada čovek demonstrira svoj um. Pogotovo, ako je um odsutan.”
“Najlakši karakter je kod cinika, najnepodnošljiviji je kod idealista. Zar ne mislite da je to čudno?”
“Ako želite da ljudi ništa ne primete, nemojte biti oprezni.”
“Mislio sam da žena ne treba da govori muškarcu da ga voli. O tome neka govore njene sretne oči. One su rečitije od njenih reči.”
“Žene treba ili blagosiljati i obožavati, ili ostavljati. Sve ostalo je laž.”
“Ako žena pripada drugome, ona je pet puta poželjnija, nego ona koju možete imati. Staro pravilo.”
“Ženama ne treba nikad ništa objašnjavati, s njima uvek treba delovati.”
“Žena – nije neki predmet, ona je cvet. Njoj su potrebni sunčane, nežne reči. Bolje joj svaki dan govoriti nešto lepo, nego ceo život sa ljutnjom i besom raditi za nju.”
“Stajao sam pored nje, slušao sam je, smejao se, i mislio kako je strašno voleti ženu i pri tome biti siromašan.”
“Kajanje – najbeskorisnija stvar na svetu. Ne možete vratiti. Ne možete popraviti. U suprotnom svi bismo bili sveci. Život nije planirao za nas da bude savršen. Onome ko je savršen, mesto je u muzeju.”
“Principe ponekad treba gaziti, inače nikakve radosti od njih.”
“Bolje je umreti kada se živi, nego proživeti do tog trenutka kada poželite umreti.”
“I šta god se vama dogodi – ne uzimajte blisko srcu. Malo toga je na svetu što dugo može biti važno.”
Izvor: Wikipedia