Rodolf Arčibad Rajs je bio švajcarski forenzičar, publicista, doktor hemije i profesor na univerzitetu u Lozani. Istakao se kao kriminolog radom na istraživanju zločina nad srpskim stanovništom tokom Prvog svetskog rata. Svojim izveštajima je kvario svetsku propagandu o Srbima kao o divljacima. Sa srpskom vojskom je prešao Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u Beograd 1914.-e godine. Njegovo posmrtno zaveštanje Srbima je rukopis “Čujte Srbi” čije delove vam prenosimo. Arčibald Rajs je srpski narod doživljavao kao prijateljski te je njegova kritika našeg društva nešto na šta se ne smemo oglušiti.
izvor: magacinportal.org
Neću sakriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu. Međutim, nećete imati to ogledalo u rukama dok sam ja u životu. Naći ćete ga u mojim spisima i činićete s njim šta god budete hteli. Ili ćete ga pročitati, zamisliti se nad njegovim sadržajem i iz toga izvući korist, ili ćete ga, pak, prezreti, pa će onda ona istinska srpska duša, duša vaših hajduka i junaka ratova za oslobođenje, nestati sa vaših prostora. To će biti poslednja usluga koju mogu da vam učinim.
U nabrajanju vaših vrlina neću morati da vam govorim o onome što vi nazivate “inteligencijom”. Njome ću se pozabaviti tek u delovima posvećenim vašim manama.
Srećom, vaš narod ponajviše čine seljaci, a ne “inteligencija”. Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem jer sam gledao vaše vojnike. A oni nisu bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama velikog oslobodilačkog rata. Znam, jer sam video i povlačenje preko Albanije…
Narod vam je rodoljubiv.
Ne znam ni za jedan narod u kojem legedarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši, kao kod vas. A imate i onaj veličanstveni dar da vas sećanje na te junake zna toliko nadahnuti da vam vlastiti život više ništa ne znači. To je zato što lik tih legendarnih junaka izlazi iz vas samih. Sačinjen je od komadića koje odaje vaša duša. Urođeni zdrav razum vam je u tim junacima.
Da bi ste očuvali patriotizam i kult svojih nacionalnih junaka pomogla vam je vaša religija. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći, u narodnu tradiciju. Istina, vi osećate, poput svakog čoveka koji zaista razmišlja, da postoji nešto neodredljivo, nešto suviše uzvišeno da bi se pojmilo, nad nama. Nešto što natkriljuje svet i upravlja njime. Međutim, vi niste religiozni.
Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, već ste ga pretvorili u večnog i svemoćnog poglavara svog naroda.
Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš “bog” nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja. Popovi vam nisu bili niti jesu crkveni ljudi, već vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama vašeg naroda.
Vaš narod je gostoljubiv. U sela čovek ne može doći, a da ne naiđe na širokogrud doček. Narodne svetkovine još čuvaju onaj nekadašnji, prelepi običaj ugošćavanja. Prvi komad božićnog kolača čuva se za namernika.
Narod vam je demokratičan i to zaista demokratičan. Ali ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule.
Narod vam je “ponosan”, ali ne i ohol. Taj “ponos” nije mana, već vrlina. Ona je nužna svakom zaista dobrom čoveku jer ga sprečava da podlegne zlim uticajima ili iskušenjima. Taj “ponos” je, naprosto, poštovanje sopstvene ličnosti.
Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video.
Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom „inteligencijom”, sprečavaju vas da to i postignete.
Pogledajmo sada mane vašeg naroda.
Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da uradite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! Koliko sam puta, obilazeći vašu zemlju, video u parlogu savršeno obradive, ponekad čak i izvanredne površine pokrivene šipražjem i travom, po kojima često pasu ovce i koze.
Evo jednog primera: Makiš, na samom ulazu u Beograd. Kad bi se na njemu izvršila irigacija i kada bi se zaštitio branom od poplava, on bi vam bio, ne samo prostrani vrt dovoljan da snabdeva svim povrćem tržišta glavnog grada, već i žitnica neprocenjive vrednosti. Danas, on pruža oskudnu hranu samo izgladnelim svinjama i mršavim kravama. Često je neizvesno lovište beogradskim lovcima i zborno mesto svim Ciganima iz Jarkova, radi ribolova na koš, po mulju. Znam da ćete pokušati da nađete opravdanje i reći da brana i odvodnjavanje skupo koštaju. I nemojte mi govoriti kako nemate novca potrebnog za izvođenje takvih radova od državnog interesa. Trošite ga na milione za političke “agitacije” koje ne donose dobro, već zlo ovoj zemlji.
Na isti taj nedostatak poleta u radu ne nailazimo samo na selu, nailazimo na njega i u gradu. Čak u izraženijoj meri. Pre svega, zašto vam se sela sve više prazne, a seoska omladina, koja sigurno ne bi bila suvišna na selu, navaljuje u gradove da bi tu potražila zaposlenje? Ona dolazi u grad iz dva razloga.
Prvo, danas mnogi mladi ljudi smatraju ponižavajućim da budu seljaci, pa žele da budu “činovnici” jer misle, i u velikoj većini slučajeva s pravom tako misle, da će im posao u svojstvu činovnika biti lakši.
Ovakvo stanje duha, naravno, slabo pogoduje vaspitanju vrednog osoblja u državnim službama. Dovoljno je da uđete u poštu, gde bezbrojne gospođice neprestano brbljaju, popravljaju šminku, a jedva da se potrude, i to veoma neljubazno, da udovolje narodu kojem bi morale biti na raspolaganju.
Treba ipak reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je tako plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život. Niste hteli da radite više zato što bi to koristilo samo vašem tiraninu.
I tako, kroz duge vekove, navikli ste se da malo radite i još niste uspeli da raskinete s tom navikom, koja u današnjim okolnostima, kada ste postali veliki narod koji mora da ima svoju ulogu u svetu, nije više dopustiva.
Iako relativno malo rade, mnogi od vas postali su pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemljama pre velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova i zadivila ih je vidljiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno.
I tako se u ovu zemlju, koja je nekad bila zemlja sušte čestitosti, uvukla odvratna korupcija, o kojoj ću kasnije duže govoriti jer je ona zarazila posebno one među vama koji se oholo nazivaju “inteligencijom zemlje”.
Tako ste obistinili Bizmarkove reči koji je, kada ga je neko upitao za mišljenje o srpskom narodu tokom Berlinske konferencije 1878. godine, rekao: “Ako u Srbiji sretnete čoveka koji nosi košulju preko pantalona, možete se u njega pouzdati. To je čestita i poštena ljudina. Ako, međutim, košulju upasuje u pantalone, on postaje lopuža”.
Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost. Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu, vaša se najgore odnosi prema njima. Dok je nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunilio džepove, sređujući sebi isplaćivanje “penzija” koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.
Bezmalo, reklo bi se da upravljačka klasa vaše zemlje mrzi one koji su učinili usluge vašoj otadžbini.
Pre svega, bio vam onaj koji vam je učinio dobro sunarodnik ili stranac, dugujete mu istu zahvalnost. Nije ni časno ni plemenito obasipati počastima stranca, a loše postupati sa sunarodnikom. I pored svega, zavist nije svojstvena srpskom narodu. Srpski narod je ambiciozan, a hrabar narod i treba da bude ambiciozan, ali nije ljubomoran. Ljubomora je tekovina onog izrođenog dela stanovništva, dela koji čini “inteligenciju”, kako se ona neopravdano naziva.
Ljubomora je uzrok jedne druge mane – nedostatka mere i preterivanja.
Ta mana se iskazuje u ukusima, ne u radu. Istina je da se sa radom u Srbiji ne preteruje! Želite da se izjednačite s drugima, čak i da ih nadmašite, a preterujete podražavajući ih. Pogledajte svoje žene na ulicama. Nisu to više ljudska lica, to su veštačke, žestoko obojene maske. Londonski i pariski krojači lansiraju modu širokih pantalona. Da ih ne bi proglasili “sitnim provincijalcima”, vaši mladići se odmah unakarađuju pravim, smešnim suknjama. Vaša “inteligencija” ropski prati sva zastranjivanja i sve gluposti takozvanog savremenog života.
Ljubomora vaše “inteligencije” se dobro slaže sa začuđujućom površnošću. Ljudi vide samo spoljni sjaj, a sadržajem se ne bave. Ne samo da vam je “inteligencija” dobro iskoristila žrtvovanje i odricanje naroda već je, zahvaljujući pažnji i počastima kojima su je obasipali, a koje su bile namenjene hrabrim braniocima Srbije, postala još mnogo gordija, naduvenija i zavidljivija nego pre rata.
Vrativši se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, vaši “intelektualci” su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci (les selijaks) njima nisu ništa značili, iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili “prostaci”, dobri da mlate neprijatelja i ginu. I ni za šta drugo
Od rata do danas (1928.), video sam najmanje pedesetak ministara i, sa retkim izuzecima, svi ti ministri su se obogatili. Ponekad bi se javno mnjenje ipak uznemirilo videvši neke slučajeve najočiglednije korupcije. Tada bi vaši političari strančari osnovali skupštinskem anketne komisije, koje nikada nisu dale veliki rezultat. To je zato što vukovi ne jedu jedni druge.
Vaši političari, a većina ih nikada ništa nije učinila za vašu zemlju, ne vole one koji imaju zasluga za vašu otadžbinu. Boje ih se jer su im oni živi prekor.
Tri četvrtine stanovništva traži samo mogućnost mirnog života i da ima ono najneophodnije za život. Njih ni najmanje ne zanima politika i samo traže da se zemljom dobro upravlja. Svejedno im je da li će ta vlast biti diktatura ili bilo šta drugo, pod uslovom da im se dopusti da mirno zarađuju za život. Ipak, stalo im je do zastave, koja simbolizuje jedinstvo zemlje, a ta zastava kod vas jeste kralj. Oni ne traže ništa više.
I ovo se mora reći. Sve ste učinili da biste svoju omladinu doveli do tačke na kojoj je danas. Po prirodnim bogatstvima vaša zemlja je bila predodređena da bude prevashodno poljoprivredna. Umesto da usmerite omladinu na racionalno obrađivanje zemlje tako što ćete joj pružiti dobro osnovno školovanje, pa odlično poljoprivredno i tehničko obrazovanje, zasenili ste je slavom visokih naučnih studija, nezavisnošću na papiru i zaradama u takozvanim slobodnim zanimanjima.
Umesto da ste u svakom selu podigli osnovnu školu i da ste je stalno usavršavali, umesto specijalnih škola za poljoprivrednike i zanatlije, u svakom gradiću ste osnovali gimnazije.
Na vašim univerzitetima su stvoreni čudnovati običaji i navike. Nije zadatak univerziteta da profesori deklamuju lekcije, koje će student naučiti napamet. Student može da nađe u knjigama sve gradivo koje se predaje na univerzitetu. Vrednost univerzitetske nastave jeste u profesorovom načinu posmatranja i njegovom ličnom uticaju na duhovno izgrađivanje studenta.
Otvoreno sam vam rekao šta sam video kod vas i šta je opasno po budućnost vaše zemlje. Nisam sve rekao, samo sam vam ukazao na ono najštetnije. U presudnim trenucima sam jemčio za vas. Ne bih želeo da mi neko kaže da sam to činio za naciju koja to ne zaslužuje.
Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo, naročito posle rata.
Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje (ali ne i poražena) uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik, ne sme da propadne.
Uprkos svemu, ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi. Mora se, međutim, brzo probuditi, jer bez njega ćete možda ponovo doživeti vreme robovanja, koje ni u čemu neće zaostajati za onim pretrpljenim, koje su vaši stari pobedili žrtvovanjem i junaštvom.
Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovno ropstvo!
Beograd, 1. juna 1928. god. R. A. Rajs