Prvo pravilo Borilačkog kluba je da se o Borilačkom klubu ne priča. Ipak, čitava jedna generacija je sa uživanjem gledala vizuru Dejvida Finčera ni ne pomišljajući da kultni roman Čaka Palahnjuka ustvari otvara pitanja koja imaju dalekosežne posledice po društvo. Prvo pravilo Kluba je prekršeno onog momenta kada su Bred Pit i Edvard Norton postali Tajler Darden i kada je svet oduševljeno prigrlio ideju postojanja tajnog društva- Borilački klub.
Fenomen Fight Club postao je neka vrsta leka generaciji koja nije znala gde da iskali sav svoj bes.
Tajler Darden je postao drugo ja svakog čoveka. Tačnije, onaj deo ličnosti koji ima smelosti da se upusti u avanturu, da razbije stege i licemerne norme svakodnevice.
Odavno se zna da je najčešća kočnica u ostvarenju snova – strah od neuspeha. Ali, Tajler se ne plaši. On hrabro ide i krči put uspehu, ostavljajući lovorike onima kojima i pomaže. Pritom, Tajler dozvoljava da upravo na njega bude istresena sva negativna energija koja se u čoveku godinama sakuplja i taloži zahvaljujući neostvarenim ambicijama i životu koji ne ide onako kako je bilo zamišljeno.
Simbolično, Tajler postaje produžena ruka koja se obračunava sa malograđanskom kritikom i učmalom publikom.
Ako je jasno da se bez Tajlera u sebi ne može opstati, gde je on sada, kada je možda i potrebniji nego onda kad je bio stvoren u mašti pisca?
Borilački klub ili društvene mreže, pitanje je sad.
Tajler Darden se, u godinama koje su nastupile posle popularizacije filma, pretvorio u nešto čime je čovečanstvo svakodnevno okruženo. Pretvorio se u – društvene mreže. Jer, gde danas čovek može reći sve što mu padne na pamet, a da se ne plaši posledica? Gde se može isprazniti i do kraja izjadati, a da njegova priča nikome ne dosadi? Koje je to mesto gde može bilo koga napasti, a da ne bude optužen za klevetu i uvredu? Gde može slobodno i bez zazora reći svoj sud o bilo čemu, a da ne mora stajati iza iznesenih stavova? Društvene mreže su postale novi Borilački klub gde je čoveku dopušteno da se skriva iza nekog drugog imena (korisničkog), gde se može do mile volje hvalisati i ubirati pohvale za koje i sam zna da nisu iskrene, ali hrane ego.
Tajler Darden se vratio možda i opasniji nego što je bio. Više se ne radi samo o fizičkom pražnjenju po zamračenim i tajnim borilačkim klubovima. Danas je stvar o danonoćnom psihičkom iscrpljivanju na internetu, koji zauzvrat daruje ne samo lažnu sigurnost, nego i nestvarni uspeh.
Roman Borilački klub je itekako aktuelan i danas. Svakome je poznata scena kako glavni junak, iz dana u dan ,samo ida na posao i vraća se kući bez ikakve druge aktivnosti, padajući tako ne samo u depresiju, nego u šizofreniju.
Retko ko može ostati ravnodušan nakon rečenice da su generacije radile poslove koje mrze samo da bi kupovale ono što im nije ni potrebno.
Neko će se možda i uplašiti samog sebe kad shvati da junak Borilačkog kluba u dubini duše želi da uništi sve ono lepo što nikada neće moći da poseduje.
Najzad, svaki čitalac će se zapitati da li je gore ništavilo od pakla? Da li je gore ne činiti ništa i biti anoniman, ili pak činiti zlo a biti slavan?
Digitalna Pirova pobeda
Kako Palahnjuk kaže, srednja klasa Amerike je pravi pokazatelj stanja. Ali to je svuda u svetu isto: poštena, a anonimna, pametna, a neambiciozna, željna svestranosti, a opet ukalupljena u norme malograđanske svakodnevice.
Jedino bekstvo i spas danas su postale društvene mreže. Mesto gde anonimni na momente postaju poznati, a neuspešni prividno ostvaruju svoje davnašnje snove.
Svako od nas je Tajler Darden. Bilo da idemo svakog dana na posao ili živimo život na “mreži”. Jedino pitanje je da li je Tajlera potrebno ubiti ili ga pustiti da živi.
Autor: Dušan Milijić
Izvor: Kultivisise.rs