Diglo se i kuso i repato, što kaže naš narod. Još kuka i motika da prorade, pa da zaista rešavamo probleme. Nedavna najava sveprisutnog nam Predsednika o merama populacione politike je opet uzburkala javnost. Finansijska pomoć koju država obećava svojim novim podanicima, pardon državljanima, je na meti kritika. I po koje pohvale.
Levi, kritički nastrojen tabor arlauče, pardon govori kako su pobude i namere koje država ovim gestom iskazuje u najmanju ruku maliciozne i neiskrene. Tvrde da roditelji decu treba da prave i rađaju iz ljubavi, a ne zarad finansijske dobiti. Kao da su s uma smetnuli činjenicu da su sva deca, napravljena i rođena iz ljubavi, takođe finansijski trošak svojim stvoriteljima. A baš sad, kad se sveprisutni Predsednik, pardon država, drznula da pomogne finansijski neke roditelje čujemo: “Gde su bili pre 10 godina?” i “Zašto je moje dete diskriminisano jer se rodilo pre 6 godina pa nije dobilo lovu?”.
Sa druge strane, stidljivo, kao prvi vesnik proleća, ispod mraza promalja i desna struja kojoj nisu jasne kritike i nezadovoljstvo ovih levih. “Opet vam ništa ne valja”, “Pa šta čovek treba da uradi da bi vas zadovoljio?” i sl.
A u sredini su oni najbrojniji. I najtiši. Naša deca.
Ako mene pitate, problem nije u lovi. Nje nema. Nije problem ni u nameri države da reši svoje probleme. Radi sa onim čime raspolaže… A to smo mi birali… Ali to je tema neke druge priče.
Najveći problem je što Srbija sebi laska da je građansko društvo. A ona to nije jer nemamo razvijenu građansku svest. Šta to zapravo znači?
Stvari u Srbiji se već godinama rešavaju ad hoc, a ne sistemski. Sve se radi i govori iz prvog lica jednine. “Ja ću da rešim problem populacione politike”. “Ja ću da rešim pitanje Kosova”.
Sve ću ja da rešim, vi samo treba da rodite dete. Pardon, sve će država da reši. Na vama je i dalje samo da rodite dete. Nije valjda da vam je i to teško?