“Kad kola krenu nizbrdo, ona nikako da stanu”. Poslednjih meseci, nažalost, na sve moguće načine sam se uverila u istinitost mnogobrojnih narodnih mudrolija, pa tako i ove. Iliti, kako mi je glave došla jedna posrnula pegla.
Kola su nizbrdo krenula još odavno i sad se i dalje kotrljaju…
Negde oko Nove godine, crk’o nam frižider. Pa smo hranu, po uzoru na vesele brucoše i studenstke domove koji tokom zime ožive teglicama od turšije i pekmeza, držali po prozorima. Sva sreća, Dunav zaledio, udario neki debeli minus, inače od one slanine i pečenice smo komotno mogli da se oprostimo.
Nedugo zatim riknuo nam je i monitor. Opet, sreća u nesreći, deca emigrirala kod babe i dede na selo, tako da smo suprug i ja imali vremena na pretek da kvalitetno razmišljamo kako da na što bezbolnije dođemo do novog. Jer kuća bez kompjutera vam dođe kao dom bez turske kafe, rakije i nečeg suvog za naseckati. Nakon kompjutera, zakazala i tastatura. Sa sve mišom u paketu, pa onda i cela konfiguracija prestala da egzistira. Nešto na mišiće , nešto na kompenzaciju, nešto na lepe oči i uspeli smo da dođemo do računara kome nije otišla memorija, procesor, hard i neko napajanje! Deca srećna i mi zajedno s njima!
Prošle nedelje, zakazala mašina za veš. Celu noć oka nisam mogla sklopiti, sve razmišljajući kako i na koji način doći do nove. Ili polovne, totalno je svejedno. Kad ono, opet sreća u nesreći. Nije mašina, crkla fidova sklopka (šta god to bilo).
Ipak, opet je nešto crklo, prestalo da radi, zakazalo…
Žice pregorele u razvodnoj kutiji, ceo stan nam smrdeo na trulež. I dok smo mi po stanu locirali smrad, tražeći leš neke izumrle životinjske vrste po ćoškovima, mogli smo u plamenu sagoreti. Đubrovnikom bi nas skupljali.
Kad juče, pegla prestala da radi.
Eno je na dasci pozira, ’ladna ko špricer. Pomislih, kakav baksuz.
– Ne verujem, riknula nam pegla, zaključila sam, nepomično stojeći pored daske za peglanje i bojazno pipkajući tu spravu za glačanje veša koja nije davala znake života.
– A koliko košta nova? -pitala je Tanja, koja mi je uputila tugaljivi pogled. Da li od trenutne brige za naš, već oskudni kućni bužet, ili ju je ona temperatura toliko slomila, ne znam. Moram priznati, u tom trenutku na to uopšte nisam obraćala pažnju.
– Otkud znam, nekoliko hiljada.
– Pa dobro, ja mislila sad ćeš reći 10 hiljada. Nije strašno. – zaključila je indisponirano.
– Kako za koga, golubice. Ali što uopšte ja razglabam s tobom o parama. Nisi dorasla trenutnoj temi. Ćuti, gledaj tog malog Potera i pij čaj da se ne ohladi.
A imala je samo 15 godina. Dobili je Vladan i ja od moje tetke za svatove.
Bila je ona što je gazila mačku, sećate li se te reklame? Kad se samo setim kako sam je maltretirala gradskom vodom prepunom kamenca, kao da je destilovana voda bila od suvog zlata. Kad bolje razmislim, dosta je i poživela. Iako sam je klela krsnom slavom i svim svecima, ona ipak nije oživela.
Sad kad Vladan dođe s posla, čekaće ga prigodna dobrodošlica.
– Gde si, bre, ti do sad? – izjavila sam glasno, dok sam nervozno tumarala po stanu u potrazi za duševnim mirom.
– Zadržah se malo, šta je bilo? Gde gori, ženska glavo?
– Vladane, crkla nam pegla! – izajvih i nekoltrolisano počinjem da jecam. Tada na mene, kao da se sručila oluja emocija. Suza suzu stiže.
– Mama, pa to je samo pegla. Što plačeš? – zabrinuto će Tanja.
– Alo, Jelo, to je samo pegla. Kupićemo novo sutra. Taman malo da ’oladiš od svakodnevnog peglanja. Smiri se. Ja reko’ garant neko opet umro.
Kad ti pegla dođe glave
– Daj joj Tanja onaj jedan bromazepam.
– Gde stoji?
– Tamo negde, na trećoj polici, iza tegle da brašnom, čini mi se. Mislim da ih tu krije. Samo ne znam od koga. Dok je krila pare, sve je bilo ok, a ovo danas da Bog sačuva.
– Dobro mi je, to je samo pegla, ništa strašno. Kupićemo sutra novu. – izjavila sam tiho, gotovo nerazgovetno.
– Tako je ljubavi. – još tiše izusti Vladan i poput svakog brižnog muža me zagrli i nežno poljubi u vrh čela.
– Tata, jel‘ s mamom sve ok? Ja znam da je ona malo onako, znaš već šta, ali ovo danas?
Iako je šapatom pitanje postavila ocu, fala bogu čula sam je, jer ove moje antene još uvek nisu za staro gvožđe.
– Sve je u redu s njom. Ne brini se. Neko pukne na krupnim stvarima, a tvoja mama je izgleda svoj brejkdaun doživela zahvaljujući jednoj običnoj pegli.
– Nije bila obična, ta pegla je gazila mačku.
– Hoće li više onaj bromazepam delovati?
– Čujem te. Mislim da te više ne čujem…
– Fala bogu, hrče. – tiho će Vladan.
Kao da ga čujem negde u magnovenju.
I dok velike probleme stoički podnostite, uvek vam neka pegla dođe glave. Ili “Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji”. Opet narodna. Izem ti Srbe i njihovu mudrost.
Autor: Jasmina Jovičić
Izvor: LaBella Life