Da li čujemo sirene…
Kao dobronamerni ljudi i kao isti takvi roditelji, trebali bismo svi pred zakonom da budemo ravnopravni? Ili je to neka zabluda danas, kada u XXI veku tako lako ostajemo bez roditeljskog prava i bivamo u nemilosti monstruozne nestručnosti pojedinaca, nažalost – kadrova državnih institucija. Nije nikakva novost obespravljenost roditelja ili hranitelja od strane “zakona”, tj onih struktura koje “sprovode zakone”. Nažalost nisu svi dovoljno jaki i glasni, jer obespravljeni, u bilo kom slučaju sa decom, već su izgubili jednu od najtežih bitaka u životu. Ujedinjenje onih koje je “zakon” oštetio je jedini izlaz do pobede.
Ono što je u proteklih nekoliko dana uzburkalo javnost, probudilo i ujedinilo mnoge koji su imali problem sa Centrom za socijalni rad, je slučaj nasilnog oduzimanja deteta iz porodice Alečković – Bataj. Prof. dr Mila Alečković, za čija bi se zvanja i dostignuća iz oblasti psihologije morao napisati poseban esej, pre svega je neko ko je bio roditelj i terapeut devojčici koja je prošla kroz strahovite muke u najranijim godinama svog života. Zar to već nije previše samo po sebi, za jedan nežan život tek pridošle devojčice na ovaj svet? Izgleda da nekome to nije dovoljno patnje za jedno dete te su je iz konačnog spasa, bez ikakve najave i upozorenja, nemilosrdno odveli entiteti koji su se predstavili kao zaposleni u centru za socijalni rad. Da entiteti, jer ljudsko biće tako nešto nije u stanju da uradi.
Da li je suvišno govoriti o kompetentnosti roditelja u ovom slučaju, gde je majka tj. prof. dr Mila Alečković, svoj život i karijeru posvetila spašavanju ljudskih duša. Profesorica koja je na mom putu imala veliku ulogu. Ne bih preterala kada bih rekla da je svojom, pre svega bistrinom i genijalnošću, a onda i jednim vrlo zanimljivim roditeljsko pedagoškim pristupom na svojim predavanjima značajno uticala na buđenje i oblikovanje moje svesti. Sigurno bez namere, potpuno prirodno i spontano, prenosila veoma značajna znanja i iskustva od kojih studenti mogu samo da profitiraju. Da li je ovaj akt dokaz drskosti i nadmoći, ruganje porodici, poraz za zdrave, normalne? To sada više nije ni dozvoljeno reći. Ako kažete za sebe da ste zdravi i normalni, već ste ugrozili bezbroj ljudskih prava. Tako je u očima globalista. Nažalost samo u očima, jer ih većina mozak i ne koristi.
Sada je pitanje, ako žrtva tih službi može da bude jedna takva intelektualna gromada, humanista i neko ko se odrekao zapadnjačke udobnosti da bi pomagao svom narodu, šta je sa običnim smrtnicima? Sa ljudima koji nažalost nemaju takav pedigre i glas, a njih je najviše. Oni su jednaki kao roditelji, jednako pate, bez obzira na status. Kako će se oni izboriti za svoju decu? Kako ćemo se svi mi izboriti? Imamo li šansu protiv psihotičnih “agenata” infiltriranih u sistem?
Odgovor je DA! Dok god postoji volja i akcija zdravih, postoji svetlo na kraju tunela. Važno je shvatiti da nisu institucije krive, već ljudi. Pametni su se toliko povukli sa fronta, da nestručni i nekompetentni više ne prezaju ni od čega. Nažalost ne samo nekopetentni, već i mnogi duševno oboleli kojima treba lečenje a ne posao u nekoj od insitucija. Institucije su upravo tu kako bi društvo činile boljim, funkcionalnijim, bezbednijim i zdravijim. Pa učinimo to!
Dođite u petak 22.12. ispred Doma za smeštaj dece na Vračaru u 12 časova!
“U ovoj zemlji ni peć se ne žari,
Bez naše volje ni voćka ne cveta,
Mi nomadi i mi govedari
izučili smo devet fakulteta
i sad taru državničke misli…”*
I na kraju: “I sad nas taru sve budale sveta”. To ne smemo dozvoliti!
*Stihovi Mire Alečković, majke prof dr Mile Alečković.