Ljubav je potomak duhovne bliskosti i ukoliko nije rođena u trenutku, neće se stvoriti ni tokom godina.
A srž svega se nalazi u činjenici da ne postoji ništa hranljivije za našu dušu od nekoga ko je energetski kompatibilan sa nama.
I baš kao preko potreban lek, uvek ćemo žudeti za visinama koje smo dosegli u najdubljem smislu povezivanja koje smo ikada doživeli. Bilo da je ljubav uzajamna ili ne, ako pojedine osobe u nama izazivaju najdublje erupcije, može biti veoma teško pustiti ih iz našeg života.
Kada bivamo dinamični u ovakvom odnosu, na prvi pogled deluje da nam je lakše da pojedine ljude pustimo iz svog života. Realnost je, međutim, sasvim suprotna. Kada uložimo toliko energije u puštanje, mi zapravo pretvaramo sebe u magnet koji je privučen energijom druge osobe. Da bismo pustili nekog da ode, moramo se u potpunosti predati. Osećaju nemoći, gubitka i realnosti života bez nekoga.
Možda zvuči suludo, ali pojedine osobe, bez obzira na to koliko loše deluju ka nama, ne možemo da pustimo iz života. Bezuslovna ljubav je tragično lepo stanje ljudskog srca. I bez obzira na to koliko se o njoj govori, ona je izuzetno retka pojava. Ali, baš taj raritet je čini u potpunosti zaraznom. Totalno obuzimajućom, po naše biće.
Možemo pročitati hiljadu knjiga, poslušati gomilu motivacijskih govornika, provesti sate na psihoterapiji. Nikad se nećemo iščupati iz kandži nekoga koga volimo sve dok naše srce ne shvati da ne možemo izgubiti nekoga ko nikad nije ni bio naš.
Tek kada shvatimo da niko ne pripada nikome, osim samom sebi, bićemo u stanju da pojedine ljude pustimo iz našeg života.
Suština ljubavi jeste da je fluidna. Da teče. Ona se ne može ukrotiti niti kontrolisati. Kao ogroman talas na kom plovimo, ukoliko mu se suprotstavljamo, možemo se udaviti u toj vodi. Ali tek onda kada mu se prepustimo, shvatićemo njegovu punu snagu i sa uživanjem ploviti na njemu.
Čežnja je nepresušna želja da nam neko bude blizak. I to je sasvim prirodno. Međutim, mi sami u sebi izazivamo patnju jer smo ubeđeni da samo zato što pojedine ljude volimo, oni trebaju da budu i fizički pored nas. I tu, baš u tom momentu, se stvara zametak ideje da pojedine ljude ne možemo da pustimo iz naših života. Ipak, niti kojima se čarobno spajamo sa nekim su sve, samo ne vidljive i opipljive. Ono što treba da razumemo jeste da je sasvim u redu da ne budemo fizički prisutni u životu nekoga koga volimo.
Ljubav nije manje ljubav ako nema svoju fizičku manifestaciju u dodiru, poljupcu ili zagrljaju.
Treba da prestanemo da mučimo naš mozak pitanjima Zašto i Kako. Sve što treba da uradimo jeste da se podsetimo da ljubav ne može da se ulovi. Ona zahteva slobodu. Uostalom, najviši oblik ljubavi jeste da joj dozvolite da živi u vama, bez obzira na fizičke okolnosti u kojima živi vaše telo. Bezuslovna ljubav nije za one sa slabim srcem. Ona nije izbor koji vi učinite, kada odlučite da ste na njega spremni. Priroda bezuslovne ljubavi je u slobodi koju ste spremni sebi da dozvolite.
Sam pojam pustiti nekoga iz našeg života je potpuna iluzija. Predati se osećaju da volite pojedine ljude isključivo svojom voljom, bez obzira na okolnosti, je jedina realnost. I jedini način da ljubav zaista živi. Sviđalo se to nama ili ne.