Kada bismo se pozabavili svojim suštinskim i najvećim životnim željama, šta bismo mogli da kažemo o njima? Šta je suština ljudskih stremljenja u ovom petominutnom kvazi stogodišnjem životu?
Nekako je logično početi od dolaska na svet, te je rađanje samo po sebi presedan i vrhunac. Magija onostranog stvaranja, nešto u čemu ljudi vrlo aktivno učestvuju i posreduju a teško da će ikada dokučiti do kraja to čudo koje se zove život. Kroz život nam se nakuplaju želje, ali i nameću određene vrednosti i standardi. No, ako sami ne prepoznamo šta su krajnji “ciljevi” ostajemo uskraćeni za mnoge spoznaje. Da ne bismo prošli kao suvozač sopstvenog bivstvovanja važno je da oživimo neka od saznanja i predstavimo i priložimo ih u datoteku svesti i intuicije kako bi nam život bio daleko smisleniji.
Kako je ceo život učenje, bez prestanka praktično, važno je definisati da je viši stepen učenja saznanje, zatim znanje, pa tek onda i spoznaja. Na kraju vrhunac spoznaje je sloboda, koja je toliko delikatna da se samo naziru njeni okviri. Slobodan čovek ima konstantnu potrebu da širi svoj horizont doživljaja te je konačnu slobodu nemoguće osvojiti. Uvek ostaje polje koje je zatvoreno i koje zahteva dodatni rad, učenje i oslabađanje.
Možda je učenje sporedno u odnosu na osećanja, ali jedno bez drugog nemaju puno smisla. Ljubav je sigurno najlepši i najuzvišeniji osećaj ovog života. Vrhunac ljubavi je životna sreća. Onaj neuhvatljivi “produkt” na čijoj su “grbači” napravljene mnoge imperije. Svakodnevno se prodaju recepti i proizvodi za sreću, jer ogroman broj ljudi ne shvata da ona samo može proizići iz ljubavi. Ljubav ne traži objekat izvan bića, iako ujedinjenje dvoje ljudi svakako zatvara taj čarobni krug. Vrhunac sreće je Mir. Onaj “lebdeći mir”, koji u svom punom sjaju daje izvesni osećaj besmrtnosti. Svi živimo za taj Mir. Na početku i na kraju.
Međuvreme je potraga, a Sveti Gral nosimo u sebi.