Volim filmove koji imaju stvarnu, istorijsku pozadinu. Volim, jer se u njih uloži mnogo (više?) vremena, novca i truda, volim jer reditelj nije film shvatio kao “samo još jedan projekat”, već događaj ili ličnost o kojoj snima film u njemu izaziva poštovanje i, samim tim, ima veću odgovornost da priču ispriča na najbolji način na koji može, i više od toga. Volim, jer je stvarno.
Ali, ovaj tekst nije o filmovima koji su bazirani na istinitim pričama. Ovaj tekst je o pesmama sa takvom pozadinom. Logično je: niti filmovi mogu bez muzike, niti muzika može bez filmova, niti ja mogu bez ijednog od to dvoje.
Između ostalih, jedno pitanje mi se dugo vrzmalo po glavi: zašto ljudi gotovo po automatizmu ostanu na kanalu kad pročitaju ono “based on a true story”? Zašto baš ti filmovi mnogo brže zaokupljaju pažnju gledalaca?
Kažem “vrzmalo”, dakle prošlo vreme. Shvatio sam, nakon što sam sam sebe uhvatio kako redovno “Šindlerovu listu” guram na “Moju listu (omiljenih filmova)”, kako uvek mogu gledati “Posljednji kralj Škotske”, kako u kafanskim raspravama večito stajem u odbranu (za mene velikog) filma “The Big Short”… Bla bla, truć truć.
Dobro su poznate priče o “Selmi” Vlade Dijaka koju je otpevalo Bijelo dugme, o Dušku Trifunoviću i Bebeku posvećenoj “Šta bi dao da si na mom mjestu”… Pa, čak i o Kanjeu Vestu (Kanye West iz faze kada je još i imao nešto mozga) i njegovoj “Through the Wire” nakon saobraćajke… Postoje i mitovi, poput onog da je “Jedino moje” Bore Đorđevića posvećena rakiji, kao i nagađanja koja se autoru toliko popnu na glavu, da popizdi i izjavi kako “pesma zapravo nema nikakvu pozadinu, niti značenje”, što je uradio Deron Malakijan (Daron Malakian) iz “System of a Down” kada je svojevremeno dao izjavu o pesmi “Aerials”.
Ovde ćemo pričati o jednoj od pesama sa istinitom pozadinom.
U pitanju je jedna od najpopularnijih i najlepših balada Erika Kleptona (Eric Clapton) za koju on sigurno i dan-danas žali što je snimio. Govorim o akustičnom remek-delu “Tears in Heaven”.
Možda vam je teško da poverujete u to, jer on danas izgleda kao komšija od kojeg povremeno pozajmljujete čekić, ali čika Erik je nekada bio tipična rokenrol zvezda. Šta to znači, osim da nije mogao da kupuje cigarete, a da ga ne saleti horda obožavateljki? To znači, dragi moji, da je čika Erik voleo da pije. Toliko je voleo da pije, da je jedan period svog života posvetio isključivo tome. Radio je on i druge stvari, poput šmrkanja belog praha, uništavanja hotelskih soba, tuča. Ipak, od svega mu je najdraže bilo gledanje u dno čaše.
Klepton je u karijeri menjao gradove, Stratokastere, muze, bendove… Samo to dno je bilo konstanta. Nekoliko puta je zbog tog dna dospevao upravo tamo gde ispičuture najčešće dođu – na dno života. Do kraja osamdesetih, Klepton je već razvio reputaciju notorne pijanice koja često upada u probleme sa zakonom.
Nakon novinskih naslova “Erik Klepton – previše pijan da bi svirao” i izjava poput “jedini razlog zbog kojeg nisam počinio samoubistvo jeste to što sam znao da neću više moći da pijem nakon što umrem”, Mr. Slowhand odlazi na rehabilitaciju.
Tamo se prvi put iskreno suočava sa svojom sudbinom, sa kojom se nikada nije sasvim pomirio. Jer, vidite, kada je Erik bio mali, na vrlo grub način je naučio da su njegovi roditelji – njegovi baba i deda. Majka je pred kraj II rata imala aferu sa “neznanim junakom” kojem se nakon toga gubi svaki trag. Od tog saznanja, Erik je naučio da veruje samo sebi i svojim prstima.
Ko zna da li bismo ikada slušali (recimo) “Bad Love” da je porodica Klepton bila funkcionalna. Uostalom, zar nije to slučaj sa mnogim umetnicima? Njihov unutrašnji nemir iskače ispod kože i našim čulima donosi lepotu. Okrutno, ali je tako.
Nego, da se vratimo na pesmu.
Sredinom osamdesetih, u Kleptonov život ulazi Lori del Santo (Loredana “Lory” Del Santo), italijanska lepotica, tada model i glumica. Kako to obično i bude u rokenrol svetu, on je bivao sa njom i sa svojom tadašnjom suprugom (bivša žena Džordža Harisona – da upotpunimo ovu sapunicu!), i ko zna još sa kim… Sa Lori je 21. avgusta 1986. dobio sina Konora (Conor). Bez obzira na to, Klepton ponovo upada u staru rutinu, zvanu “SIPAJ!” Nastavio je da upropaštava svoj i živote drugih, dok ga sve njegove žene nisu ponovo oterale na rehabilitaciju. Tamo mu je opet “svanulo”. Doduše, pronašao je Boga, pa bi se moglo reći da je samo promenio izvor ovisnosti, ali to je već neka sedma priča.
Iz rehabilitacije ponovo “izlazi kao pobednik” i 1989. objavljuje danas kultni “Journeyman”, album sa dva #1 hita. Dve godine nakon toga, Erik je boravio u Njujorku. Mrtav trezan i praznično raspoložen (provodio je Uskrs u obilasku grada i luna-parkova sa sinom), odlučio je da bude malo bolji tata.
“Sada razumem šta znači biti otac”. Tako je barem napisala Lori u svom dnevniku, u unosu od 19. marta 1991. Samo dan nakon toga i odluke da Konor ide sa tatom u London, gde će ovaj učiti kako da bude otac i uživa u svakom trenutku tog osećaja, Konor je pao kroz otvoren prozor maminog stana na 53. spratu. Poginuo je na licu mesta, samo nekoliko minuta pre nego što je Erik došao da ih vidi još jednom, pre puta u London.
Izgleda da za neke stvari ipak može biti kasno.
Neko vreme, Klepton je bio neutešan i povučen. Želeo je da se vrati svom starom đavolu – čaši. Ipak, odlučio je da svoj bol i bes kanališe u drugom pravcu: zajedno sa Vilom Dženingsom, napisao je “Tears in Heaven”, pesmu koja je pokupila gomilu nagrada, dobila još veću gomilu verzija (među kojima je i jedna na našem jeziku, legendarnog Dušana Prelevića) i rasplakala mnoge, bezbroj puta.
Evo joj prilika za to, još jednom.
Sam Klepton pesmu ne izvodi od 2004. Kaže da je uspeo, baš uz pomoć nje, da preboli Konorovu tragediju i svoju glupost.
In other news…
Erik Klepton je 1998. osnovao centar za odvikavanje od droge i alkohola na ostrvu Antigua, koji nosi naziv “Crossroads”. Izbor naziva je više nego zanimljiv.
AUTOR: Igor Kalaba