Istoriju Beograda čine i nekadašnji klubovi u kojima se spajalo nespojivo pa je tako na vratima “Zvezde” stajao jedan od komandanata armije BiH Naser Orić a na podijumu istog mesta igrao Milorad Ulemek Legija. Preko puta, u “Akademiju” dolazio je Milan Mladenović iz grupe “EKV” čije je koncerte organizovao Žika Nikolić, današnji voditelj “Žikine Šarenice”. Nekada su o beogradskim klubovima pisale engleske novine a danas u njih stižu Englezi na momačke večeri. U klubovima su se locirale značajnije epizode nego na bilo kojim drugim lokacijama a ljudi koji su ih posećivali kasnije su postajali značajni likovi, pa čak i deo političkog života.
Tradicija jeste onaj osnovni sastojak nekog mesta koje ga čini besmrtnim. Ona druga stvar je prolaznost, jer su i najpoznatiji svetski klubovi poslednjih godina zakatančeni i prepušteni mitologiji. Moderni kapitalizam ne pati od emocija pa su tako kultni njujorški klub “CBGB” i londonski “Marki” morali da pokleknu pred bagerima i agentima za nekretnine koji su ovim prostorima, na kojima se pisala istorija gradova i sveta, namenili drugu ulogu.
I to je normalna stvar pa nije ni čudo što se isto događa i u Beogradu. Ipak, onaj glavni sastojak klubova, epizode i ljudi koji su ga proslavili, ostaju kao neizbežni redovi (ne)ispisane gradske istorije. U klubovima su se locirale značajnije epizode nego na bilo kojim drugim lokacijama, a ljudi koji su ih posećivali kasnije su postajali značajni likovi, pa čak i deo političkog života.
Osamdesete predstavljaju godine u kojima se Beograd brendirao kao epicentar klupskog života u celom regionu. Tako je i parče Rajićeve ulice postalo bitnih “40 metara života”. U tih 40 metara su se zaista spakovale mnoge sudbine i karijere ljudi koji su tada, a i kasnije, obeležili muzičko-političko pa i kriminalni život Beograda i Srbije. Pod tim metrima istorije podrazumeva se deo Rajićeve na čijim pločnicima su se nalazila dva kultna mesta, klubovi: “Akademija” i “Zvezda”.
Petar Ilić, televizijski režiser, jedan je od onih koji su spakovali svoj život u tu metražu oivičenu, s gornje strane, Knez Mihailovom ulicom:
“Klub “Akademija” je bio kultno mesto. Iako se posle odomaćio naziv “Rupa”, nije se baš tu lako ulazilo. Sećam se kad smo prvi put kao klinci ušetali u “Akademiju”, da su nas u jedan posle ponoći, po povratku u kraj i kad smo obznanili “Bili smo tamo”, ispitivali ortaci: Kako ste ušli?, Kako je unutra?… Kao da smo bili na Marsu. U to vreme redovno su dolazili svi koji su nešto značili u gradu. Muzičari, Srđan Šaper iz “Idola”, Gile iz “Orgazma”, Cane iz “Partibrejkersa”, Milan Mladenović iz “EKV”-a…
Sećam se Čede Jovanovića koji je kao klinac redovno dolazio na “Akademiju” sa nekom starijom ekipom. Čedu smo zvali kao “Evo ga onaj mali što liči na Uroša Stojiljkovića”… Uroš Stojiljković je tada bio velika gradska faca”, priča Ilić epizode iz svog boravka na “Akademiji”. On navodi i da su zanimljivost tog vremena predstavljali ljudi koji su činili obezbeđenje “Akademije” i “Zvezde”:
“Sećam se momka iz obezbeđenja “Zvezde”. Zvali su ga “mali Turčin”. Kasnije smo provalili da je to bio Naser Orić. On je bio policajac, a tada su panduri tezgarili kao obezbeđenje u klubovima. Naser Orić je kasnije bio u obezbeđenju Slobodana Miloševića. Bio je u ekipi koja je tokom devetomartovskih demonstracija 1991. hapsila Vuka Draškovića, a onda je, u vreme rata u Bosni, bio komandant jedinica Armije BiH na teritoriji Srebrenice i osoba osumnjičena i optužena za zločine nad Srbima. Na “Akademiji” su kao obezbeđenje radili Dragan Nerić i Neven Dondur, evropski i svetski prvaci u kik boksu. Dondur je naš selektor, a Dragan Erić je 2003. postao prvak Amerike u ful-kontaktu. Bio je telohranitelj Kortni Lav, udovice Kurta Kobejna”, svedoči Petar Ilić o vremenu u kome su poznati bili ne samo oni iza, već i oni na vratima klubova.
Preko puta “Akademije” nalazio se klub “Zvezda” koji je važio za šminkersko mesto u koje dolaze napucane devojke, gradski šminkeri, ali i opasni likovi poput Kristijana, Legije, Kneleta…
“Zvezdu” je osnovao kralj srpskog disko zvuka, muzičar Boban Petrović, vlasnik nekoliko hitova, kasnije i predsednik španskog fudbalskog kluba Marbelja i glavni junak televizijskog šoua koji je dobio prestižnu TV nagradu, “Zlatnu ružu” Montrea. Petrović ne samo da je uvezao disko zvuk u Srbiju već i klupsku zabavu nalik onoj u Londonu i Njujorku. Posle njega, vlasnik “Zvezde” postaje Andrija Drašković u čijem mandatu ovaj klub nastavlja sa tradicijom mesta na čijem podijumu lome štikle najlepše gradske devojke i šminkeri.
Zoran Vujović Vuja, fotograf i snimatelj Studija B, svoje hajlajts epizode mladosti je overio na “Akademiji” kojoj je posvetio i dokumentarni film, ali je često zbog devojaka prelazio preko puta, u “Zvezdu”:
“Nastanak “Zvezde” vezan je za sportski klub Crvena zvezda. Otuda i ime kluba. Ona je bila antipod “Akademiji”. To je bilo glavno šminkersko mesto grada, ali nisu dolazili džiberi kao u klubove “Nana”, “Duga”, “Luv”… U “Zvezdu” je dolazio šminkerski krem Beograda. I najlepše gradske devojke su dolazile u “Zvezdu” i one nikada nisu “zalutale” na “Akademiju” kao što bi to radio muški deo ekipe. I muzika je bila drugačija. Istina, puštao se nju vejv, ali komercijalnija varijanta.
Disk džokeji su bili Rketa i Zoran Pešić Peša koji su kasnije umrli od dopa. Klub je imao svoje amplitude ali i padove a poslednji dobar period je bio kada ga je vodio Grga, značajna ličnost BG klupske scene koji je kasnije držao “Plastik”, “Stupicu”, organizovao rejvove… Posle njegovog odlaska, “Zvezda” se nije oporavila”, svedoči Zoran Vujović koji se seća i “suživota” ova dva kluba oličena u tradicionalnom zimskom grudvanju.
Ali nije samo grudvanje spajalo “Zvezdu” i “Akademiju” već i fudbalska utakmica koja je imala više od simbolike. O njoj priča Dušan Nedeljković, pisac i kultni voditelj prve postave radija B92:
“U periodu Slobodana Miloševića dolazilo je i do hapšenja ljudi sa “Akademije”. I mene su uhapsili. Razlog je bila navodno postavljena bomba u ovom klubu. Bili smo privođeni u policiju na informativne razgovore u kojima su hteli da nas regrutuju da drukamo ko valja drogu u klubu. Bilo je i pobuna u klubu. Sećam se mnogih večeri u kojima je bila prekidana muzika jer smo provaljivali policajce u civilu. Na “Akademiji” se branila sloboda, a u vreme najveće frke je došlo do ujedinjenja ljudi iz “Zvezde” i “Akademije”.
Odigrala se čuvena fudbalska utakmica između ova dva kluba na Zvezdinom terenu na Kalemegdanu, gde je “Akademija” dobila “Zvezdu” sa 3:2. Za “Zvezdu” je, mislim, igrao tadašnji njen vlasnik Andrija Drašković i Cveja hokejaš, a za “Akademiju” smo igrali Toni Montano, Petar Ilić Ćirilo i ja. Gorica Nešović je direktno prenosila utakmicu na Studiju B. Posle utakmice su momci iz “Zvezde” doneli dve gajbe piva na “Akademiju” i tada se desio taj eksces sa pandurima u civilu koje smo provalili i izbacili ih kluba”, opisuje Dušan Nedeljković odbranu slobode na “Akademiji” u kooperaciji sa ljudima iz kluba “Zvezda”.
Petar Ilić, jedan od aktera te utakmice, kaže da je karakteristika tog vremena i tih 40 metara Rajićeve, tačnije “čekićanje” na ulici između ova dva kluba gde su se u gomili stapali posetioci ova dva kultna mesta. Na tim metrima je bilo normalno sresti Caneta, Milana Mladenovića, Sonju Savić ali i Šucu, jednog od vođa Zvedinih navijača i kasnije majora u gardi Željka Ražnatovića Arkana.
“Zato je to bila glavna ulica. Na metar su stajali dijametralno suprotni ljudi. Kristijan Golubović i Milan Mladenović. Ljudi koji su kasnije u ratu bili na suprotnim stranama kao Šuca i Naser Orić. U katakombama “Akademije” očešavali su se Sima, vođa Zvedine frakcije navijača “Zulu Wariors” i glumica Sonja Savić”, kaže Ilić.
Iako je prva asocijacija na Rajićevu ulicu muzičarska ekipa koju su činile perjanice “novog talasa”, bilo je tu dosta onih koji će činiti jedan sasvim drugačiji talas koji će zapljusnuti Beograd.
“Sećam se Milorada Ulemeka Legije koji je kao klinac dolazio u “Zvezdu”. To je bila ekipa u kojoj se nalazio i Kristijan Golubović a nekoliko puta je dolazio i Aleksandar Knežević Knele. Legija je dolazio pre nego što će pobeći u London, a mislim da je i iz Londona dolazio nekoliko puta krišom u “Zvezdu”. Pamtim kad sam se “upoznao” sa Legijom. Slučajno sam se sudario s njim. Sećam se da mi je tada odavao utisak veoma opasnog tipa. Bio je i totalno različito obučen od ekipe s kojom je visio.
Kristijan i ostali su bili “šareni”. U trenerkama, sa svoč satovima. Legija (a kao pankera zvali su ga Cema) je furao odela, štofane pantalone… Preplašio sam se posle naletanja na njega i otišao kod Čobija, pokojnog Gorana Savića (predsednika omladine SPO) koji je bio na “Akademiji”, ispričao mu na koga sam naleteo, na šta mi je on rekao “A to je Cema, ne brini, to mi je super ortak””, priseća se Petar Ilić Ćirilo bliskog susreta sa Cemom.
Zahvaljujući klupskom “siromaštvu”, tačnije malom broju mesta za izlazak, bilo je i moguće da se u noćnom provodu nađu Milan Mladenović i Milorad Ulemek. Mnogi su počeli svoju karijeru u aleji zabave u Rajićevoj kao Žika Nikolić, popularni voditelj “Žikine šarenice” koji je organizovao kulturne događaje na “Akademiji” pa i koncerte “EKV”-a.
Na stotinak metara dalje, na Kalemegdanu, na Zvedinim terenima, bila je sasvim drugačija priča. Petar Ilić priznaje da je ponekad i pod nerazjašnjenim okolnostima znao da “promaši” Rajićevu i završi na “Zvezdinim” terenima.
“Očajna ekipa je tu dolazila i sasvim različita od ljudi iz Rajićeve. Šabani i bele čarape. Tu sam gledao kako je Knele oteo dečka ali se posle ispostavilo da je on bio deo njihove ekipe. Gledao sam i kako Knežević poteže nožekanju da bi izbo nekog tipa ali mu je sečivo ispalo”, kaže Ilić.
Ipak, najnemirnije epizode u klupskom životu Beograda dešavale su se u najmirnijem kraju. Na Senjaku, u klubu “Nana”, koja je u svom embrionalnom klupskom periodu bila mesto namenjeno gradskoj eliti. Na ulazu je bio Siniša Lazarević koji je određivao ko može, a ko ne, da uđe u klub. Lazarević je to isto primenio i u Moskvi gde je kasnije postao menadžer prestižnih ruskih klubova.
Maja Vukadinović, kulturolog, opisuje početak senjačke lokacije:
“”Nana” je po otvaranju zamišljena kao elitno mesto. Vlasnik je predvideo da posetioci moraju dolaziti u klub u odelima. Dolazile su i diplomate, stranci koji bi svraćali u Beograd, ali i estradne zvezde. Ulazilo se na preporuku ali i na člansku kartu. Bila je to hermetična diskoteka”, opisuje Maja Vukadinović.
Ali, dva događaja će trajno obeležiti “Nanu”. Prvi od njih je mitski sukob dva najopasnija gradska lika – Đorđa Božovića Giške i Ranka Rubežića. Vođa voždovačkog klana uspeo je da ispred “Nane” oduzme pištolj Rubežiću koji je tom prilikom i upucan. Božović je ga je odneo na obližnju prugu s koje ga je skinuo radnik železnice. Time je spasen život jednom od najopasnijih likova u istoriji BG kriminala. Druga epizoda odnosi se na ubistvo Andrije Lakonića koga je u “Nani” upucao Vasko Vukotić. Posle toga klub je bio zatvoren. Bila je to zaista prava “smrt u diskoteci” i prvo ubistvo u nekom klubu u Beogradu.
I klub “Duga” u neposrednoj blizini Vukovog spomenika važio je za mesto predviđeno za gradsku elitu.
Sve je bilo “preneseno” sa sličnih lokacija iz sveta. Uvek su se izbacivali noviteti. Kada je obezbeđeno da sve bitnije estradne, glumačke, poslovne… face zariju svoje đonove u disko podijum “Duge”, krenulo se sa ostalim inovacijama. A ona najpoznatija je bilo snimanje ulaska slavnih gostiju u klub i emitovanje tih kadrova na ogromnom ekranu. U klub su “privođeni” i poznati inostrani gosti u Beogradu poput Edija Granta, koji je iste večeri kada je ušao u “Dugu” imao koncert u Hali Pionir.
Stalne inovacije i poigravanje sa selebriti momentima su ubrizgavale život “Dugi” a i ustoličili je kao prestižno mesto. Jedan od tih mamaca je bila i kupovina mesingane ploče na kojoj bi bilo ugravirano ime donatora kluba. Pojavom “Duge” došlo je i do prave i neophodne klupske diferencijacije u Beogradu. Tako su estradnjaci visili u “Dugi”, šminkeri u “Zvezdi”, a urbane face na “Akademiji”. Bio je to prirodni sled događaja na tragu klupskog života u Evropi i Americi. Došlo je do stilskog razvrstavnja koje će izbaciti one stvari tipične za nekadašnju klupsku scenu gde su na šanku komšije bile rokeri, glumice i krimosi.
Jer, samo nekoliko godna ranije, sedamdesetih, u kultnoj diskoteci “Cepelin”, delili su podijum hipici, pankeri, tatini sinovi i gradski gangsteri. Pored večernjeg termina postojao je i čuveni matine koga je narušila “žvaka” da se deci uvaljuju “palančinke sa drogom”.
Devedesetih, u najturbulentnijem i najdepresivnijem delu nove istorije Beograda, rađa se nova oaza slobode – “Industrija”, klub koga je vodio Vladislav Tomanić. “Industrija” ima priču sličnu “Akademiji”. Ona je bila više nego običan klub. Sa razglasa “Industrije” krenuo je najveći protest protiv režima Slobodana Miloševića. Bile su to studentske demonstracije iz 1996. koje će imati tromesečnu epizodu a nultog dana će se oglasiti sa mikrofona i zvučnika “Industrije”.
Ovaj klub u podrumu nekadašnje knjižare “Plato” na Studentskom trgu postaće sve ono što je Srbiji nedostajalo.
Postaće ostrvo slobode na kome će se prvi put pojaviti strani didžejevi, lansirati tehno zvuk. U prostor će stići i inostrane zvezde poput Mobija što je sve bilo u tolikom raskoraku sa srpskom stvarnošću iz devedesetih. Spuštajući se u podzemlje Studenstkog trga ulazili ste u onaj drugačiji Beograd i svet.
Beogradski klupski život u svojoj poslednjoj etapi istrčava rutu koja je standardna za evropske metropole. Krasi ga instant dejstvo i mali broj sezona u sazvežđu. Velika frekvencija omogućila je i tematska mesta za izlazak. Danas je prava retkost da hipsteri ispijaju pića sa članovima Zemunskog klana. Nekadašnji stidljivi gej četvrtak s početka devedesetih kluba u pozorištu Boško Buha dobio je svoje ekstenzije po gradu. Nasuprot predrasudama i konzervativnom ambijentu kako Beograd opisuju stranci.
Beogradski klubovi postali su i lokacije za momačke večeri mladih Engleza. Ovi mladići pre nego što će se oženiti, stižu loukost letovima i već u avionima se presvlače za provod. Malo kasnije te iste večeri iz provoda, lepe selfije na društvene mreže. Sve im to gledaju buduće supruge i ortaci. Tako se sada klupski Beograd brendira usmenim predanjima engleskih mladoženja baš kao što je iz iste zemlje – Engleske, jedan prestižni tamošnji magazin uvrstio “Akademiju” iz Rajićeve ulice na peto mesto najboljih klubova na svetu.
Izvor: Nedeljnik.rs