Prvi Januar u Kanadajedivnazemlja iskustvo bez premca

0
66

Kad se približavaju Božićni i Novogodišnji praznici, u Kanadi vlada opšta euforija. Bar tako spolja deluje. Božićne pesme od 5.Novembra do 25.Decembra su repertoar koji prosto ne možete da izbegnete. Osim ako ste uporni da slušate non stop tih 5 cd-ova koji vam stoje u kolima poslednjih pet godina. I tako ušparate bar koji minut bez Christmas carols. Sve radio stanice i prodavnice pilaju mozak sa Jingle  bells, Last Christmas i onim nekim  lepim Sinatrinim prazničnim numerama. Sinatru sam uvek volela, međutim kada prođe 1800-to izvođenje njegove Božićne pesme, prosto je neohodna pauza u trajanju od par meseci u konzumiranju njegovog, inače, predivnog glasa. Na radiju slušam samo FM frekvencije, možda bih trebala da poradim na tome. No sva sreća, gotovo je, bar za ovu godinu. Jingle Bells – Jingle brain.

Nedavno je bio pušten film “Oni žive”, to je najpribližnije objašnjenje ovog sistema. “Budi poslušan”, “razmnožavaj se” i “konzumiraj”- glavne su sublimalne poruke, koje bivaju sve manje skrivene. Čitava ta grozničava gužva oko rasprodaja podseća baš na to. Svi rade isto, bez pogovora, nekako mehanički, kao da su primorani da potroše tu koju paru na ispraznu plastiku, koja bi trebala nekoga da učini srećnim. Mimo svega toga, na totalnoj margini je suština Božića – Isusovo rođenje. Nigde se ne pominje značenje, a ljudi vam sve češće čestitaju Holidays umesto Christmas. Da bi svi bili politički korektni. Valjda je i to negde u redu. Nisam ni ja sigurna više. Bitno je da se ne propuste rasprodaje pre i posle 25. Decembra, ostalo je na volju.

Za one kojima je porodica daleko, ovaj period zna da bude težak. Svako bi valjda menjao boxing day za mesto za stolom sa svojom familijom i prijateljima. Akrobata u bordo košulji zamenjen je sa stotinu deda-mrazova. Bar se nešto promenilo u zimskim danima. Osim temperature.

Impozantno je kako ljudi okite kuće, zaista. To je lep detalj. Sve šljašti od raznobojnih svetiljki. Vreme kada se spajaju nespojivi. U radosti i veselju prođe večera sa familjom koja se okuplja jednom godišnje, svi uživaju, smeju se i sećaju se dana kada su živeli zajedno. Sa dodatnim olakšanjem. Roditeljima je lakše što im deca nisu više na kućnom budžetu, a deci je lakše što im roditelji više nisu za petama kada će napustiti kuću. Kad se u tuzi rastanu, do sledećeg Božića, vraćaju se svi u svoje ćelije, uh pardon, kuće. Nastavlja se divna saga, kuća poso.

Na minus 30, kuće više predstavljaju zatvore. Tako da je bolje imati što veću kuću, jer od sankanja, o kom je čitateljka jedna maštala, neće biti ništa. Klizanje, kada se zaledi Rido kanal, biće dostupno, za one najhrabrije da izađu po ovom kijametu. I celih deset dana u toku zime koja traje 6 meseci, kada može čovek prošetati ljudski na otvorenom.

Taman je prošao 25.Decembar, kad eto ga stiže i doček Nove Godine. Mnogo manje popularan nego na Balkanu, moglo bi se reći da u Kanadi prolazi, znatno manje “dramatično”. Inače , kada su prodavnice zatvorene jedan dan, pri otvaranju sledećeg dana, možete da izgubite život u kritičnoj masi. Slično kao i kod nas, samo 5 puta više. Tako da je doček Nove Godine više problematičan zbog tog neradnog, narednog dana, nego što se nešto posebno dočekuje.

Prošao je i taj 31.Decembar, nekako. Smanjila se tenzija i euforija. Prvog Januara, tj danas,  razmišljam gde bismo mogli. Još komplikovanije pitanje je “s kim”…Odavno me ne zanimaju ljudi koji su opsednuti onime što su stekli i idejom o asimilaciji negde gde nikada neće pripadati, tako da taj opus odavno ne postoji u mom životu. Kažem “odavno” jer nisam znala ranije da takvi ljudi postoje. Da se bakću rezimiranjem tuđe imovine. Puno radno vreme. To je standardna priča velikog broja dijasporaca. I danas znam da je jedan čovek kupio ćerki stan u nekom gradu, kad je studirala, a ime mu ne znam. Nije se nikada imenom predstavio. Ima nas raznih. Možda ja nisam bolja, ali nisam ista.

Ko koliko često dolazi u crkvu, ko je pošten a ko budala… Ko je koliko uspeo u životu…A s nekima se prosto čovek udalji. Ima pametnih ljudi, normalnih, ali nismo jedni drugima suđeni. Život melje, a odanost ne postoji, vrlo tanki kodeksi prijateljstva. Zbog silnih strahova i pritisaka, i konstantne potrebe za prilagođavanjem. Malo s kime je moguće nasmejati se istinski, punim plućima – od srca…Obično i kad sretnete neko živo čeljade, razumno ali i emotivno, možete samo da štrikate žalopojke o životu ovde, pa na neki način ipak osetite prožimanje. U suprotnom reči i emocije odzvanjaju, ne šaljete nikome ništa, niti šta primate nazad. Malo ko se koga tiče zaista.Ali treba biti pozitivan, stvarati iluziju o sreći dok nam ne krene para iz ušiju.