Ceo život olako sudimo nepoznatim ljudima, dok svoje bližnje najčešće kujemo u zvezde. Sasvim prirodno i bez drame oko te činjenice, mogu da kažem da sam nešto više od tri decenije bila u ogromnom mraku. Verovala sam da “splet okolnosti” kao takav, može da izaziva određene ljudske reakcije. Doduše, dešava se, da se neke stvari dogode samo jednom i nikad više. Neke ružne stvari, nazovimo i pogrešnim.
Iz najbenignijeg telefonskog razgovora, od jedne veoma pametne prijateljice, naučila sam važnu lekciju. Razgovarale smo o ljudskom ponašanju uopšte…
Zaista nikada nisam verovala da postoji fenomen nazvan “loše društvo” – zbog kojeg neka “fina” i “besprekorno vaspitana” deca, upadaju u katastrofalne životne situacije. Nikada mi nije bilo do kraja jasno u čemu je problem u “problematičnima”, ali sam definitivno znala da to nije “društvo”. Roditelji, u očaju da zataškaju sami od sebe propuste u vaspitanju, prozivaju neku tamo “tuđu” decu da su im upropastila njihova čeda. Na koga bi majka koja sudi drugoj deci uprla prst, da se nađu na istom mestu, sve mame problematičnih klinaca?! Jedne bi u druge upirale prstom, i na kraju zaplakale ili se potukle (što je verovatnije). Prosto je, KARAKTER. On se gradi, prema teoretičarima iz oblasti psihologije, delimično do treće, a konačno do pete godine života.
Ako je verovati psiholozima, mame koje misle da su im deca zbog okolnosti “zglajznula”, definitivno nisu u pravu u vezi sa tim. Trebale bi prvenstveno da preispitaju svoj način odgoja deteta.
I dok sam ja ponavljala opravdanja za ponašanje ljudi u određenim okolnostima, usledila je pauza, tišina i taj famozni odgovor.
“Ljudi ne lažu jer moraju, već tako hoće, ne znaju drugačije – to je njihov karakter!”. Spletkare i taje iz istog razloga, kopaju jame drugima – zato što su TAKVI. Ne reaguju svi ljudi isto pod istim okolnostima, naprotiv. Ne krade onaj koji mora. Onaj koji maltretira – ne znači da je izazvan. Ne vara onaj koji je suštinski odan. Ti koji beže, drugačije ne znaju, oni što ostaju, nemaju kud. Neće vas napasti ko nije agresivan, niti će vas umiriti ko nije miran.
Nekim stvarima teško je odoleti. Sve zavisi od kodova stečenog karaktera. Neko će u tuđoj nesreći videti priliku, a opet, biće onih koji će tugu podeliti. Makijaveli je ipak negativac. Svejedno, stvari treba nazivati pravim imenom. I kada prihvatimo sebe sa ogromnim manama, biće nam lakše da volimo ostatak sveta. Znati da neko ima karakter, takav i takav, ne bi smelo da menja suštinski odnos među bliskim ljudima. Prosto, prihvatanje je na neki način oproštaj za karakterne padove onih koje volimo. Što znači da ako ste prihvaćeni, ima još tamo negde ljudi kojima ne smetaju vaše mane. Svako za sebe na kraju postavlja granice. I svako mora da preuzme odgovornost za svoje postojanje.