Melodrama je, u mom slučaju, bila vezana za prethodnu vezu koja je prethodila preuranjenom braku. Iz straha da se prerano ne udam za momka kojeg sam iskreno volela tj. obožavala, jednako prerano tj. nakon samo nekoliko meseci kretenske veze, udala sam se za MR WRONG.
Prva noć nakon venčanja bila je pravi pakao i već tada sam pomislila kako to nema šanse da potraje. Od momenta kada me stariji brat moli na venčanju da se ne udajem do toga da shvatam nekoliko sati kasnije da sam upravo napravila jednu od najvećih grešaka u svom životu. Da ne bih ispala neozbiljna među svetom, tako sam mislila s 22 godine, odlučila sam da dam tom braku šansu.
Kako je moja nada da će biti nešto bolje rasla, tako se naš odnos progresivno urušavao. Nije bio neki strašno značajan odnos ni u početku. Kula od karata. Valjda to famozno pitanje “hoćeš li se udati za mene?” je odigralo najznačajniju ulogu. Mene neko prosi ej, pomislila sam i pristala na to kao kakva maloumnica koja nije imala pojma šta to sve znači.
Nada da će biti bolje je, u stvari, najopasnija od svega. Pogotovo za žene. Ako stvari nisu dobre na početku, teško da će biti u budućnosti. Neko može da prestane sa nekim groznim navikama, poput alkoholizma, droge ili bilo čega ekstremnog, ali suštinski ostaje ista ličnost. Zauvek. Karakter se ne menja. Ako vam je taj karakter išao na živce u početku, to se neće promeniti.
Nakon šest meseci braka, počela sam da smišljam “izlaz”. Ubrzo sam se zaposlila, međutim čekala sam ugovor na neodređeno vreme, prosto, jer sam mislila da ako se razvedem neću imati podršku roditelja. Često sam o razvodu pričala sa deset godina starijom sestrom koja me je podržavala, ali sam ja mislila da ona ne može da mi da podršku koja meni treba. Utočište i sobu gde ću da živim, jer je i ona već bila u braku i imala svoj život.
Zanimljiva je ta psihologija kod žena koja se razvija pred odlazak iz bračne zajednice. Prolazilo je vreme i ja sam počela od njega da bežim. Malo po malo. Tada je usledilo i prvo i drugo i treće maltretiranje. Sreća, pa nisam bila tip žrtve. Treći njegov napad završio se tako što sam mu umalo oduzela život štapom sa mesinganom drškom. Živeli antikviteti. On je, inače, ogroman tip. Dva metra “dužine” i 120 kg “žive vage”. Izborila sam se za svoj komad neba. Nisam više čekala ugovor. Rekla sam sebi jedan je život, a ovo nije način da se odživi.
Kada sam rekla mami za ovu vest, njoj je laknulo.
Bila je srećna što odlazim iz te veze. Govorila je u moje ime i navela razloge zašto ja odlazim. Zanemela sam. Obožavam svoju mamu. Nisam očekivala baš toliku podršku. Tada joj ništa nisam rekla za maltretiranje, ali je ona i bez toga sama našla dovoljno razloga. Ta saga se završila dobro po mene. Sreća je da sa budalom nisam imala decu. I da sam ih imala ne bi mi kao takva bila teret, ali je on toliko nepouzdan da ja ne bih smela ni sa decom da ga ostavim na dan ili dva. Možda nisam ni ja neka cvećka, ali sam u stanju da normalno živim. To dokazujem sebi i drugima mnogo godina kasnije, imajući zdravu i normalnu porodicu.
Svi koji žele da izađu iz repesivnih veza neka požure. I deca će se navići. Bolje je izaći iz takvih brakova nego da se svi skupa traumiraju. Na kraju, opet deca odu. I na šta onda život počne da liči sa nekim takvim?! Još veći pritisak i muka. Sve je lakše kad je na vreme.
Ono što je sigurno, nakon izlaska iz takvih priča počinje da se oseća ogromna radost. Rasterećenje, sloboda i čovek ponovo oseća da diše. Gotov je, melodrama is over !!! Okovi su spali, vreme je da se odživi koji veseli momenat, iako će mnogi i dalje biti mračni. Bar ne postoji konstantan pritisak i ona užasna neizvesnost kakva će biti kad on dođe odnekud. Samo smo ovog danas svesni, treba živeti!!