Brak je period koji najduže traje u većini naših života, pa je logično da u toj zajednici postoje i najveći izazovi. U poslednje vreme u našem regionu više nego često se susrećemo sa strahovitim pričama iz crne hronike vezanim za bračne obračune. Žene i dalje bivaju daleko ugroženije u ovim obračunima i u 99% slučajeva su i žrtve.
Marija V. iz Valjeva podelila je svoju životnu priču sa nama.
Moj brak počeo je skoro kao bajka, zabavljali smo se 5 godina, zajedno studirali i nakon završenih studija zaposlili se i venčali. U periodu zabavljanja bilo nam je lepo, postojala je po neka ljubomorna scena, ali ja sam mislila da je to sve savršeno normalno.
Roditelji su bili oduševljeni mojim izborom, mama malo manje od tate, ali zaista sam bila srećna što sam dobila i njihov blagoslov. Prvih mesec dana braka bilo je kao u bajci, nisam znala šta da radim od sreće.
U to vreme moja firma je prolazila kroz ekspanziju i morala sam da ostajem duže na poslu. Desilo se nekoliko puta da sam radila i do 8 uveče. Nezadovljstvo mog muža je stravično raslo. Kada sam drugi put ostala duže na poslu videla sam njegov auto u blizini firme. Stajao je pored kola i pušio, nije znao da sam ga primetila.
Počeo je da biva sve nervozniji, dobijala sam sve više sms poruka u toku radnog vremena. Uvek bih lepo i ljubazno odgovorila, bez ideje da mu pridikujem što me uznemirava.
Počela sam da primam sve više poziva od njega sa vrlo neobičnim pitanjima, osetila sam njegovo ogromno nepoverenje. Nekoliko puta u toku dana bi me pitao s’ kim sam razgovarala, pila kafu i družila se na poslu. Bajka je počela da se pretvara u piksele manje rezolucije, život je strmoglavo krenuo da se menja.
Jednom sam izašla sa kolegama na kafu. među njima se našao i naš zajednički školski drug sa kojim se znamo petnaest godina. Tog dana sam došla kući, a on me je čekao sav zajapuren od besa. S’ vrata je počelo unakrsno ispitivanje na koje nisam ni stigla da odgovorim, a već je usledio prvi šamar koji me je bacio na zemlju. Tada sam više pala od čuda nego od jačine udarca, totalno nesvesna šta mi se dešava. Mislila sam da sam nešto jako pogrešila i da je on zbog toga tako ljut.
Vreme je odmicalo, a stvari su postajale, naravno, samo gore. Sve više poziva i svađa, tenzija i moj strah da li radim sve kako treba ili ne – me je proganjao. Brojao se svaki minut, ako sam na semaforu i crveno je svetlo počinjala bih da paničim, da li stižem kada sam rekla…
I dalje sam ga, bez obzira na sve, volela, mislila sam da je nervozan zbog posla, i da zaista nije u redu da mu ne kažem momentalno da sam popila kafu sa kolegama. Ostala sam trudna, i mislila kako će ga to smiriti i kako ćemo opet da živimo bajku kao na početku.
Rodio se Mitar i uživali smo u sreći nekoliko meseci. Kada je počela moja mama da dolazi da mi pomogne oko bebe da ja mogu da skočim do frizera i prodavnice, mislila sam da ću da skačem od sreće. Naravno, kada je on shvatio da sam ja ponovo ona stara, sređena i srećna – kolo se okrenulo. Rekao je mojoj mami da ne mora više da se muči da dolazi, da će on uzeti godišnji i pomoći mi oko bebe.
Počelo je da mu smeta što idem kod frizera. Bio je sumnjičav i počeo lično da me vozi. Svugde je hteo da ide sa mnom i tražio je i najmanju sitnicu da mi nešto zameri.
Te tri nedelje koliko smo zajedno vodili računa o sinu on je shvatio koliko sam ja loša mama i koliko sam “neposvećena” porodičnom životu. Sve što bih uradila bilo bi pogrešno, a kada bih se nasmejala pročitavši nešto gledao bi me popreko. Smeh je postao zabranjen u našoj kući. Jedva sam čekala da se vrati na posao da mogu ponovo da dišem i uživam u svom detetu.
Jednog dana kada se vratio s’ posla zatekao je poštara kako izlazi iz našeg hodnika, doneo je paket koji sam naručila preko Kupinda.
Bez reči me je izudarao i izvređao tako da sam se prvi put zaista uplašila za sopstveni život. Bilo mi je jasno tada da je posredi nešto više od ljubomore. Prestao je da postavlja pitanja, procenjivao je situacije kako je njemu odgovaralo. Znala sam da moram da se razvedem, ali sam razmišljala kako da nam dete raste bez oca. to mi je bilo strašnije od trpljenja.
Što sam se više povlačila u sebe bivalo je sve gore. Kada bismo izašli zajedno u društvu stalno je bio opterećen ko me gleda i u koga gledam. Nije bilo važno koliko su nam bili bliski ti ljudi. Toliko se fokusirao na maltretiranje mene da sam bila opkoljena sa svih strana njime. Tim istim prijateljima nije nikad ništa rekao, ali sam ja bila kažnjavana za svaki “pogled”.
Brak se pretvorio u horor film. Naš sin je rastao i počeo da shvata da nešto nije u redu. Sa godinu i po dana užasno bi se zaplakao kada bi muž krenuo da viče na mene. Moje samopouzdanje je bilo jako nisko. Živela sam potpuno u njegovoj milosti.
Poslednja svađa dogodila se pred našim sinom, kada me je muž zbog zahteva za prijateljstvo na Fejsbuku mog kolege s’ posla, udario i srušio na zemlju. Mitar je vrištao “ne mama” i u meni se probudilo nešto jako čudno. Dok me je muž besomučno udarao ja sam se smejala, jer sam shvatila da je gotovo, ako preživim ovaj dan, ovo nije više moj brak i mrak.
Tako je i bilo, moj brak je bio okončan sa nekoliko šavova na usni i par modrica na butinama. Moglo je biti i daleko gore, a da je moglo biti bolje tu nema nikakve sumnje. Sada živim srećna na slobodi uživajući u svakom dahu vazduha.
Sigurno se pitate “kako me je pustio na miru”, na sreću, današnji zakon nalaže meni policijsku zaštitu i njemu zabranu prilaska detetu i meni na 200m. Osećam se kao ptica kojoj su vraćena krila. I opet u meni stalno tinja isto pitanje: da li sam pogrešila u izboru životnog saputnika ili se ljudi toliko promene usled nekih događaja u životu? Kako god, niko osim Boga nema to pravo da gospodari vašim životom. ne dozvolite to.