Psihologija stereotipa: Ne žele sve devojčice da budu princeze

0
53
Psihologija stereotipa: Ne žele sve devojčice da budu princeze

Ni crtaći nisu što su nekad bili. Samo neka pucnjava i ubijanje. Gde su tu princeze, životinjice i lepa, lagana muzika?”, standardni je komentar moje majke na ono što sestrić gleda na TV-u. Kao neko ko je odrastao na animiranim filmovima Dizni produkcije, mogu da razumem njeno čuđenje. Diznijevi filmovi su zaista imali lepu animaciju, divnu muziku, rečnik i dijaloge primerene deci. I u tim crtanim filmovima, dobro uvek pobeđuje. A tako se stvara psihologija stereotipa. Kasnije će se stereotipi promeniti, ali ono što ostaje jeste navika da se prati model, a ne da misli svojom glavom.

Pročitajte još i Razmaženi prinčevi i princeze 21. veka.

Poznato je da mediji imaju uticaja kako na decu, tako i na odrasle. Psiholozi su primetili da je taj uticaj daleko češće negativan nego pozitivan, a najčešće ispitivana tema je nasilje u medijima. No, poslednjih tridesetak godina postala su naročito popularna psihološka istraživanja na temu socijalnih uloga i stereotipa prikazanih u animiranim filmovima. Dugo obožavani likovi kao što su Pepeljuga i Uspavana lepotica odjednom su se našli na udaru kritika od strane sociologa i psihologa. Razlog tome nije bilo nasilje (mada postoji nemali broj istraživanja koja se ovim bave), već učenje socijalnih uloga iz sadržaja koji muške i ženske uloge pokazuju na stereotipan način.

psihologija stereotipa
ne zele sve devojcice da budu princeze

Kako psihologija stereotipa iz crtaća utiče na decu?

Uticaj crtanih filmova na decu objašnjava se, pre svega, učenjem po modelu. Model ne mora biti fizički prisutan da bi ga dete oponašalo. Deca će naučiti da se ponašaju na određeni način, čak i kada je ponašanje prikazano putem video snimaka. Bandura je tvrdio da što je veći stepen identifikacije sa likovima, deca će ih pre oponašati. Dakle, veća je verovatnoća da devojčica oponaša princezu, dečak princa, a malo je verovatno da će oponašati životinje. Imitiranje je, pri tom, samo prvi korak. Vremenom može doći do internalizacije određenih stavova, vrednovanja i uverenja koja su u vezi sa prikazanim ponašanjem.

psihologija stereotipa

Ljubitelji bajki bi se mogli zapitati šta je loše u vezi sa identifikovanjem sa dobrim likovima u Diznijevim animiranim filmovima. Princeze su lepe i ženstvene, a heroji hrabri. Podrobnija analiza likova i njhovog ponašanja nudi odgovor na ovo pitanje. I ka tome su upravo bila usmerena istraživanja.

Najplodniji period za istraživanja na ovu temu bile su devedesete i sva istraživanja dosledno dolaze do sledećih rezultata – muški likovi u crtanim filmovima prikazani su kao inteligentni i nezavisni, ali i kao agresivni u nastojanju da postignu svoje ciljeve. Žene su, s druge strane, prikazane kao nesposobne da reše sopstvene probleme, slabe i preterano emotivne.

Najčešće su postavljane u situacije u kojima je izgled važniji od pameti. Prinčevi idu u ratove, bore se protiv aždaja, a princeze čiste kuću i spremaju ručak (Pepeljuga, Snežana, Uspavana lepotica…). Redak primer žene borca dat je u crtanom filmu Mulan, ali ona ovu ulogu dobija samo zato što se pretvara da je muškarac. I pokušajte da se setite negativaca koji su muškarci. Ima ih daleko manje nego žena.

psihologija stereotipa
psihologija stereotipa: ili princeza ili nista

Dakle, ako se devojčice identifikuju sa princezama, one uče da treba da budu slabe, tihe i zavisne od muškaraca. Mogu naučiti da je njihov posao da se bave isključivo kućnim poslovima. Da je njihov zadatak da budu lepe kako bi se dobro udale. Da će neko doći da ih spase kada su u nevolji.

I nije stvar u princezama, nisu one krive. Psihologija stereotipa gaji društvo u kom se pojedinci lako poistovećuju sa modelom. Bilo kakvim. Samim tim što ne misle svojom glavom, svi ti pojedinci jednako mogu pratiti i dobar ali i loš model.

Mediji imaju i imaće snažan uticaj na decu, ali snaga tog uticaja zavisiće od toga da li je još nešto, odnosno neko, prisutan kao faktor uticaja na dečje ponašanje.

Porodica, kao baza i roditelji, kao staratelji su najznačajniji model za učenje ponašanja. Oni prenose vrednosti, stavove i razmišljanja. Predstavljaju primer ponašanja sa kojim se deca, zbog emocionalne vezanosti, najlakše i najbrže identifikuju. Slika koju dete vidi kod kuće imaće daleko veći uticaj na učenje nego što će to ijedan animirani film ikada imati.

Autor: Jelena Milošević

Izvor: 6yka.com