Search for content, post, videos

Moja beba se nije rodila, ali ja sam bila mama!

beba

 

I dok ih sve tako malene gledam, onako zauzete u igranju i nevinosti, kroz glavu mi samo prolazi jedno: “I ja sam jednom imala bebu, takođe. Samo nisam dobila priliku da je odrastam.” E zato sam i ja bila, JESAM, mama, čak iako me svet ne prepoznaje kao majku. I sledeći put kada neko neizbežno pita: “Da li imaš decu?” Možda ću samo odgovoriti sa istinom: “Da, jedno, na nebu!”

beba

beba

 

“Da li imaš decu?”

Pre nekoliko godina, moj odgovor na ovo pitanje obično je bio jedno odlučno “Ne!”, izrečeno sa osmehom i promenom teme.

Ovih dana, imam novi odgovor: “Još ne”. Ali taj odgovor uvek dolazi sa tugom, jer te dve male reči, negiraju postojanje bebe koju sam izgubila pre dve godine.

To je bila prva, i za sada, jedina, trudnoća za mene. Iako smo planirali i radili na detetu, onog trenutka kada sam ugledala te dve famozne crtice, ostala sam u šoku. I sreća, oh kakva sreća. I uzbuđenje!

Rekli smo našim roditeljima naredni dan, a kako je bio Uskrs, saopštili smo im uz pomoć jajeta ofarbalnog polu-roze i polu-plavo.

Narednih nekoliko nedelja proletalo je  i dalje u uzbuđenosti, prihvatanju promene, i radosti.

Jer sve se promenilo u tren oka: neverovatan je nalet ljubavi, koja nekako počne odmah da se razvija. Pa prvi susret, prvi ultrazvuk. I srce! Neverovatni tonovi, tako jaki, tako prožimajući, odmah su postali deo mene, mog bića i potpuno me postavili na mesto i otreznili. Da, bićemo roditelji. A ti – ti si naš mali Punoglavac, smislićemo ti ime već.

Ubrzo sam krenula da razgovaram sa njim – osećala sam da je dečak, iako smo kao rešili da se iznenadimo, i ne znamo pol – dobro jutro, laku noć, volim te i voleću te do besvesti, svakim danom sve više, i jedva čekam još ovih par meseci da prođe pa da se upoznamo.

Međutim… radost iščekivanja se brzo srušila. Sledeći pregled je pokazao problem, pa amniocenteza sa potvrdom da je naša beba imala retku, skoro uvek fatalnu hromozomopatiju. Šanse za uspešnu trudnoću do kraja su minimalne, čak i kada bi se to desilo, sav dalji period bi bio prepun bola i mučenja za njega, i pitanje je koliko bi i to trajalo. U narednim danima, danima očaja, bola, tuge… odbacivanja pa prihvatanja istine odlučili smo na prekid trudnoće, uz dozvolu konzilijuma lekara.

U mojoj glavi, znala sam da smo uradili najhumaniju odluku za našu bebu, onu sa kojom nijedan roditelj nikada, nikada ne bi trebao da se suoči… Ali moje srce će uvek nositi ožiljke te patnje, znajući da nismo mogli drugačije i da smo neizbežno morali da izaberemo dan kada se okončao život našeg deteta. Bila sam 19. nedelja kada je sve završeno.

Znala sam da se veliki broj trudnoća ne završi kako treba, znala sam i da mnogo stvari što znanih, što neznanih utiče, znala sam i da mojih 37 godina nosi rizik. Ali ono što me je stvarno oborilo je – dubina moje tuge, najveća u mom životu, koja mi je otkrila koliko smo u zabludi kada je reagovanje na takav gubitak u pitanju.

 

U narednih nekoliko meseci, osećala sam se kao da se gušim od emocija: u očaju, beznađu, krivici, besu i nekontrolisanoj ljubomori na svakom trudnu ženu na planeti.

 

Zajedno sa mojim suprugom, nekolicinom prijatelja i voljenih osoba koje su delile bol sa mnom. Ali, na svako iskreno i razumno rezumevanje, dolazili su i dobronamerni, ali neozbiljni i meni u tom trenutku nepotrebni komentari: “Priroda radi selekciju”, “Hajde, opet ćete se zabavljati pokušavajući!” ili, moj lični favorit, “Verujem da se stvari dešavaju sa razlogom.” Koji razlog? Kakav razlog? Nema tu razloga!!! Nekad je zaista mudrije ćutati!

Jedna od retkih stvari koje su mi donele utehu, su zapravo priče o gubitku koje su žene nenametljivo podelile sa mnom tek nakon što su saznale za moj gubitak.

Gubitak trudnoće je duboko ličan, u pratnji različitog stepena tuge, krivice, bola. Pokaže nam potpuno jasno i ogoljeno našu ranjivost kao žena i majki: koliko god se trudili, nismo pod kontrolom. Priroda i dalje drži uzde. I nekada zna grubo da se poigra!

 

Dve godine nakon gubitka, vreme je učinilo svoje – ublažilo je granice moje tuge i smekšalo bol.

Sada smo u procesu vantelesne oplodnje, i ne ide baš sjajno… Sve što je od pretraga moglo da se uradi je urađeno, ali ništa se ne dešava, a čekanje i neizvesnost iscrpljuju.

I dalje mi je jednako teško kada vidim mame sa decom kako komentarišu međusobno, teško mi je kada vidim dečicu kako trče i igraju se i zamišljam kakve bi sve nevaljalštine moj Punoglavac sada pravio. Teško mi je kada odem da vidim sestričinu koja će uskoro da napuni godinu, i svaki poljubac koji joj dam u sebi ima i deo namenjem mom Punoglavcu. I njena torta će u sebi nositi svu ljubav koju bih unela u pravljenje torte za prvi rođendan Punoglavcu.

I dok ih sve tako malene gledam, onako zauzete u igranju i nevinosti, i nju, kroz glavu mi samo prolazi jedno: “I ja sam jednom imala bebu, takođe. Samo nisam dobila priliku da je odrastam.”

E zato sam i ja bila, I JESAM, mama, čak iako me svet ne prepoznaje kao majku.

I sledeći put kada neko neizbežno pita: “Da li imaš decu?”, možda ću samo odgovoriti sa istinom: “Da, jedno, na nebu!”

Izvor: RingeRaja.rs