Ludvig van Betoven – tragedija jednog genija

0
128
Ludvig van Betoven - tragedija jednog genija
Ludvig van Betoven
Ludvig van Betoven

Veliki nemački kompozitor i dirigent, čovek čije nas kompozicije i danas oduševljavaju, imao je ne tako sjajan život. Pored obilja fizičkih bolesti, postoje zapisi da mu je i psiha stajala na “klimavim nogama”. Da li mu je ludilo pomoglo da postane to što jeste i da li je ono produkt genetskog zapisa, nije razjašnjeno. Ipak, Ludvig van Betoven je zaslužno jedan od najboljih muzičkih genija ikada.

Mnogo pre obilja podataka, iskustvo nam je pružilo saznanje da potomci umnogome liče na svoje pretke i da preko roditeljskog genetskog materijala stiču svoje biološko nasleđe. Nauka o nasleđu je dugi niz vekova ostala nema pred nekim pitanjima, a zahvaljujući razvoju genetike i molekularne biologije, delimično se približila mogućim odgovorima. Nauka o biologiji i patologiji nasleđa ne može da vrši oglede na ljudima, ali su zato dugi niz godina vršeni ogledi na životinjama i biljkama. Produkt ovih ukrštanja su hibridne rase. Konsagvinitet je sparivanje jedinki koje su u bliskom krvom srodstvu. Većina čuvenih trkačkih konja je stvorena na ovaj način.

Međutim, ovakvo sparivanje ima i drugu stranu medalje. Koliko god da čuva rasu i oplemenjuje je, biološki je slabi i degeneriše.

Biološki zakon nasleđivanja je identičan i kod ljudi. Kod starih istočnjačkih kultura je konsagvinitet bio ukorenjen. Plemići su se ženili svojim bliskim rođakama, rođenim sestrama, rađali decu sa svojim majkama, ne bi li sačuvali plavu krv. Strance su smatrali varvarima i sa njima nisu sklapali brakove. Isti princip negovali su i Egipćani, Rimljani, a kasnije i većina evropskih dinastija.

Zakoni genetike tvrde da ne dolaze svi nasledni činioci do izražaja, već jedni dominiraju, a drugi se povlače.

Njihov razvoj u svakom organizmu je potpuno nepredvidiv, iz jednog prostog razloga – radi se o milijardama mogućih kombinacija. Pored naslednih, mnogi spoljni činioci učestvuju u oblikovanju jedinke.

Duševne bolesti, koje imaju najviše udela  pri umetničkom stvaralaštvu, najviše pokazuju pojavu nasledne sklonosti.

U skladu sa ovim saznanjima treba posmatrati i sudbinu kompozitorskog genija.

Ludvig van Betoven rođen je nasledno opterećen. Otac je bio alkoholičar, a majku i brata je uzela tuberkuloza. Patologija nasleđa je bila vidna i na njegovom fizičkom sklopu gde je Betoven opisan kao “osoba srednjeg rasta, spuštenih ramena, lica u ožiljcima od preležanih boginja, krupne, sivoplave oči koje su pretile da će da ispadnu. Imao je izuzetno jaku i razvijenu donju vilicu i veoma ispupčeno, nisko čelo. U celini, delovalo je da mu je leva strana lica razvijenjija od desne.” Bio je promenljivog raspoloženja, oscilirajući između euforičnih napada ushićenja do turobne namrgođenosti. U jednom momentu potištenog stanja odbio je caričin poziv da poseti dvor.

Njegovo promenljivo raspoloženje je bilo začinjeno osobenjaštvom, koje je stvorilo neke čudne navike, o čemu biografi iznose zanimljive anegdote.

Imao je naviku da se ujutro dugo i na čudan način umiva potpuno ledenom vodom, zalivajući se bokalima po glavi. Patio je od naleta vrućine, što mu je predstavljalo najveći problem prilikom rada. Veoma često se svađao sa poslugom, verujući da žele da ga otruju.

Živeo je kratko, svega 57 godina, od čega je poslednjih 30 godina živeo kao proslavljeni kompozitor i dirigent. Trošnost njegove građe manifestovala se u nizu bolesti, od kojih je patio u detinjstvu. Kao dete, preležao je velike boginje, pa mu je lice bilo rošavo i prepuno ožiljaka. Imao je oštećen vid, u obliku kratkovidosti. Od svoje 17-e godine patio je od astmatičnih napada, grčeva u crevima i nesnosnih migrena. Često je mislio da će umreti od tuberkuloze, kao brat i majka. Nekoliko puta je preležao i žuticu. Svedočenje njegovog lekara tvrdi da je najviše stradao od alkoholizma, zbog čega mu je propala jetra i oslabilo srce.

Najteže mu je pala progresivna gluvoća, koja mu je potpuno zatvorila vrata za zvukove u 26. godini života. Taj hendikep je samo pojačao hipohondriju, melanholiju i pesimizam. Razočaran u mnogobrojne lekare koji nisu mogli da mu pomognu, grčevito se držao svoje dirigentske palice.

Novija istraživanja su pokušala da rasvetle uzrok njegove gluvoće. Međutim, bez konkretnih fizičkih dokaza i relevantnih audiometrija, nisu se usaglasili. Ipak, francuski otolog Pol Garno je dao možda najtačnije objašnjenje ove zamršene situacije:

“Za vreme dugog perioda koji je trajao 31-u godinu, Ludvig van Betoven nije mogao da čuje ni jedan jedini zvuk, a komponovao je divna muzička dela. Da je, kojim slučajem, rođen gluv, nikad ne bi bio muzičar. Zvučne slike, nagomilane u tom moćnom mozgu, su bile dovoljne da pothrane impresivnu bujnost, koja se ispoljila u njegovim delima. On je zaboravio muziku svojih prethodnika i hranio se isključivo svojom.”

Šta god rekla istorija, nama je u amanet ostavljeno mnogo kompozicija u kojima možemo da uživamo. Pitanje na koje još uvek nije dat odgovor jeste da li je životna tragedija ovog genija oblikovala njegov stvaralački potpis. I da li bi bio tako sjajan da je imao sjajniji život?