Search for content, post, videos

Ko ste vi to bre, kakvi ste vi to novinari?

novinari
novinari

novinari su je koristili nekada

Novinari ili NENovinari pitanje je sad?

Stručna javnost i ona nestručna, sve češće proziva ljude koji se oglašavaju na internetu. Nazivajući ih nenovinarima, kao nekom pogrdnom prozivkom. Sigurna sam, da među onima koji izražavaju svoj stav javno, ima puno onih koji su završili žurnalistiku. Da li su oni novinari? Ili oni koji se javno oglašavaju već nekoliko decenija i  stekli su ime i priznanja radeći za velike medijske kuće? Možda se radi o onima koji su iskusili atmosferu pravih novinarskih redakcija iz osamedesetih godina i nešto pre i posle toga?

Teško je o tome raspravljati, još teže odlučiti. Lepota današnjeg oglašavanja je konkurencija i živa komunikacija. Zar nije fenomenalno što kad čovek nešto napiše, može da prati reakcije ljudi. Pisana reč je dobila dvosmeran put, ili čak pun profil auto puta. Danas ne morate da budete deo nekog ogromnog sistema, kako biste svoje misli i zapažanja delili sa drugim ljudima.

Ali ipak, sećam se ja tih novinara o kojima se toliko priča. Starog kova, obrazovanih i spremnih ljudi, da u svaki tekst ubace komadinu sebe i zasene svojim stavom ili izveštavanjem. Onih, koji su čak i u rubrici sporta morali da pokažu da su shvatili Hegela.

Sećam se osamdesetih godina, kao klinka, često sam sam bivala u jednoj takvoj redakciji. Za dete predškolskog uzrasta, to je bila magična atmosfera. Stare crvene fotelje od somota na samom ulazu i odmah u istom tom “predvorju” dim od cigareta poput najgore vojvođanske magle. Neretko je krasila vazduh i aroma “Rubinovog” vinjaka… Iza tog oblaka počinjala je prava bajka. Redakcija sa etisonom na podu i desetak ljudi u nenormalno malom prostoru. Svi puše, pričaju, kreću se i rade. Zvuk pisaćih mašina je kao simfonija, ali samo u slučaju kada se čuju bar njih pet u isto vreme. Jedna mašina, kad je solo izvođač, para uši gore od… pa da ne pominjem baš nikoga sada.

Novinari su stalno dolazili i odlazili, ležerno, bez žurbe. Bez obzira na to, uvek je vladala neka radna atmosfera. Činilo mi se tada kako je njima lepo. Da li su oni bili mirni zaista, sada se pitam… Da li su naši roditelji osamdesetih godina zaista imali mir? Tako je izgledalo…

Stolovi su bili izmrljani od korektora, markera i mastila. Nemoguće je bilo naći besprekoran kutak.

I sav taj divni kreativni nered. Gomila papira, podsetnika, crteža… A indigo, čudo tehnologije, bila sam u stanju da kopiram i crtam u milion primeraka. I danas obožavam miris famoznog korektora, jer me direktno šalje u detinjstvo. Spajalice i gomila razne “mašinerije” za papir, kojoj nakon više od četvrt veka zaboravih imena. Pravila sam konfete do iznemoglosti. To su bili moji trenuci potpunog isključenja.

Prekinula bi me neka rasprava ili svađa. Kao maloj, tada, nije mi to bilo strašno. Više su se nadmetali i smejali uz povišen ton glasa. Nisam imala pojma o čemu pričaju. Nije mi ni bilo važno valjda. Samo da sam tamo. U toj čaroliji. Ali to je kraj bajke. U poslednjih dvadesetak godina dogodilo se puno toga. Mnogima previše. Toliko promena se desilo strmoglavom brzinom, da ljudi i dalje pate za tim romansiranim novinarskim biografijama. Možda bude opet nazad, nikad se ne zna. Možda svet krene da se vrti u suprotnom smeru.

Evolucija se dešava i mediji se sele na internet, “živeći” nezavisno razvijajući se svakodnevno u nešto novo. Ljudi više nisu novinari, već je internet postao medij spontanih ljudskih misli.

Ima ljudi kojima više prija taj princip. Neukalupljen u novinarsku formu. Puno je onih koji su siti formalnosti, i žele da budu aktivni u čitanju. Da kažu šta misle onome ko je svoje misli preneo. Videćemo šta je sledeće. Možda će i ova vremena da budu romansirana za tri-četiri decenije, šta li nas tek tada čeka…?