Kafane su uvek bile centri u kojima se kretao život. Ljudi su se sastajali kako bi diskutovali oko različitih pitanja. Advokati su se konsultovali sa klijentima, doktori su savetovali pacijente, provodadžije su dogovarale brakove sa očevima devojaka a političari su kovali zavere i konspiracije.
Međutim, od vremena Nušića i Jakšića kafansko obrazovanje se znatno izmenilo, pa sad mnogo više cenimo mala mesta sa velikim srcem, gde okupljamo najbliže prijatelje i puštamo najskrivenije emocije da isplivaju na površinu. Slobodno možemo da kažemo da je kafana svojevrsni oltar balkanske duše. U njoj zaboravljamo na svakodnevne obaveze ostavljajući ih na prašnjavom pragu, u njoj slavimo život, lišavamo se usamljenosti i pevamo bivšim, sadašnjim i budućim ljubavima. Sitne sate dočekujemo posvećujući najlepše stihove pesama voljenima i onima koje smo nekad voleli.
Da li i vi čuvate uspomenu na stari Beograd i vreme boema, uživajući u dobrom društvu, vinu i hrani? Da li često uhvatite sebe da trošite poslednji dinar iz džepa na muziku, kako biste na taj način još koji put evocirali uspomene na neke lepe trenutke? Koliko često ste bili u situaciji da vam voljena osoba ili pak nesuđena ljubav posveti kafanske pesme?