U noći između 21. i 22. aprila 1945. godine, preživeli zatvorenici Jasenovca, najužasnijeg logora smrti, odlučili su se na proboj. Bilo je jasno, ako ostanu, da ih čekaju nož ili metak. Od preko hiljadu učesnika proboja, preživelo je nešto više od stotinu. Danas ni njih ni one koji su imali manje sreće od njih ne može zapasti ni pasus u medijima, a da ne budu iskorišćeni za nečiji interes. Broje im se krvna zrnca i koriste se za sukobe koji su došli mnogo posle njih. Pre više od dvadeset godina listala sam jednu knjigu o spomenicima NOB-a u SFRJ. U poglavlju o Jasenovcu je bio deo iz dnevnika jedne žene koja se zvala Diana Budisavljević.
Jeza me prolazila od onoga što sam čitala, jeza me i dan-danas prolazi kad se setim pročitanog. Kosa na glavi mi se diže od opisa dece, kao vreće nabacane, u vagonu za stoku. Dece koja nemaju više snage ni da dišu, gušeći se u blatu i parazitima. Od tada sam čitala sve što mi je došlo pod ruku, ne bih li saznala nešto o ženi koja je takvu decu čupala iz ruku krvnika. Jer je znala da, ako ona odustane, njima spasa nema. Čupala je i nepovratno bolesnu decu, da bar mogu umreti okružena pažnjom, a ne muvama i smradom. I umirala su joj na rukama. Nikad mi nije bilo jasno kako ljudi ne znaju ko je ona. Kako sami Srbi nemaju pojma ko je žena koja je omogućila da se ne zatru Kozara i Kordun?
Za Oskara Šindlera zna čitav svet. Snimljen je i proslavljeni film, a sam Šindler stalno se negde spominje.
U jednom dokumentarcu o Jevrejima koje je on spasio od smrti, oni sami kažu da im do danas nije jasan njegov pravi motiv da ih spase. Jer ga je, skoro do poslednjeg momenta, zanimao isključivo profit koji su mu pravili.
Ipak, zbog njegove odluke da napravi čuvenu listu, danas tih hiljadu Jevreja ima svoje potomke, a njihove loze budućnost.
Za Dianu Budisavljević, rođenu Obekser (Obexer), Oskar Šindler je obični rekreativac. Ona je, uz pomoć svojih saradnika i pod stalnom pretnjom hapšenja, izvukla oko 15 000 dece iz ustaških logora.
Njih oko 3 000 je umrlo tokom transporta ili nedugo zatim. Naprasno su je se setili poslednjih par godina, iako je njen dnevnik izašao još 2003. godine. U taj dnevnik, vođen na maternjem, nemačkom jeziku, Diana Budisavljević nikada nije zapisala najužasnije stvari koje je videla kad je, pod okriljem Crvenog Krsta, ulazila u logore. O tim strahotama nije nikad ni progovorila.
Nadežda Petrović – između jave i sna.
Diana Obekser je rođena 1891. godine u Inzbruku, pokrajina Tirol, tadašnje Austro-Ugarske, u uvaženoj porodici Obekser. Porodična kuća se i danas nalazi u čuvenoj Ulici Marije Terezije, u srcu grada. Na kući i danas stoji natpis Obexer-Haus, ali nema spomen ploče koja ukazuje da je u njoj rođena Diana Budisavljević. Ako danas za nju pitate nekog u njenom rodnom gradu, postoji 1% verovatnoće da će znati da vam odgovori.
U gradskoj Skupštini je pokrenuta inicijativa da joj se dodeli jedan trg ili ulica, ali je u međuvremenu umro jedan biskup. Sad u Skupštini vagaju da li da se određeni trg imenuje po Diani ili po njemu. Pritom je isto tako veliko pitanje da li će ova žena ikada dobiti ulicu (pristojnu, a ne neku zabit) ili makar spomen ploču.
Diana se 1917. godine udala za Srbina, dr Julija Budisavljevića, hirurga, koji je u tom periodu stažirao na inzbruškoj klinici. Dve godine kasnije, par se seli u Zagreb, gde će ostati sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Kako je NDH, odmah po izbijanju rata, počela sa politikom istrebljenja, bilo je samo pitanje vremena kad će se pročuti za logore. Tako je i do Diane već u oktobru 1941. došla informacija o zatvorenim srpskim i jevrejskim ženama i deci u okolini Zagreba. Jevrejska opština je imala određenu mogućnost da organizovano pomaže zatvorenima, a Srbi nisu imali nikog. Akcija se mogla sprovesti samo ako bi se neko ponudio da je organizuje. Diana Budisavljević preuzima taj zadatak i u njega polako uključuje ljude od poverenja.
Tad kreće jedan od najhumanijih poduhvata sprovedenih ne samo na ovim prostorima, nego uopšte.
Diana je obilato koristila svoje austrijsko poreklo kako bi došla do odgovornih ljudi u raznim porama vlasti. Te mukotrpne susrete, među kojima su i oni sa Alojzijem Stepincem, koji joj je davao obećanja koja nikad nije nameravao da ispuni (što je vremenom i sama shvatila), mogla je da ispriča samo Diana.
Tokom Akcije Diane Budisavljević (kako se zvao poduhvat), vodila se detaljna kartoteka sa svim dostupnim podacima o deci koja su izvedena iz logora. Kad je bilo moguće, dodavana je i fotografija. Sve to je rađeno s ciljem da se deca, čim se za to stvore uslovi, vrate živim članovima porodice.
Valja napomenuti da je tokom celog poduhvata Diana Budisavljević insistirala da sama Akcija deluje nezavisno, a ne pod okriljem bilo kakvog pokreta. Ona sama nije bila član nikakve organizacije i svesrdno se trudila da Akcija zadrži karakter građanske inicijative, što je istinski i bila. To se, može se pretpostaviti, nekima nije svidelo. Jer teško je priznati da jedan takav poduhvat nije organizovao pokret otpora, nego jedna žena i pritom Austrijanka.
Bilo da su razlozi bili ovi ili neki drugi, odmah nakon rata pripadnici OZNA-e od Diane Budisavljević oduzimaju kompletnu, pažljivo vođenu kartoteku sa fotografijama, te joj zabranjuju dalji rad.
Osim toga, skoro svi učesnici Akcije našli su se u nemilosti novog režima i bili posmatrani s podozrenjem. Kartotekom su se dalje bavile osobe koje nisu ništa znale ni o njoj niti o metodima kojima je vođena. Tako da je, ako je sva ta dokumentacija uopšte čuvana, bilo neminovno da veliki broj dece nikada ne pronađe svoje porodice. Strašno pogođena svim što se desilo Diana Budisavljević do kraja života nije reč progovorila o svom delovanju pod ustaškim terorom. Godine 1972. s mužem napušta Zagreb i vraća se u rodni Inzbruk, gde zaboravljena od svih umire 1978.
Ona i muž su valjda bili sumnjivi novim vlastima koje su uglavnom zaboravile njeno delo pred činjenicom da je Austrijanka, a njen muž, čuveni hirurg, jedan od veoma retkih Srba iz Zagreba koji nisu završili u logoru. Mnogo je tadašnje dece koja i ne znaju da život duguju ovoj neverovatnoj ženi.
A koliko dece, koje je spasla Diana sa svojim saradnicima, ni danas ne zna svoje poreklo jer je nekome bilo važnije kako to da je neko uspeo da spase svu tu decu pred očima ustaša, a ne sama činjenica da su ta deca preživela?
Možda je razlog takvog odnosa prema Diani to što je Austrijanka, možda to što je akciju organizovala ona, a nije potekla iz mozga Partije. Ili možda to što joj je muž bio zagrebački Srbin koji nije odveden u logor. Ipak, jedno je jasno – za višedecenijski nemar i sporadična priznanja koja pristižu tek sada prosto nema opravdanja.
“Čoveka ne određuje komad platna koji naziva zastavom, niti veroispovest koju dobija rođenjem. Čovek nije ni prebivalište u ličnoj karti, ni klub za koji navija. On čak nije ni država koja mu stoji u pasošu, niti odeća koju nosi. Nije ni ime koje mu daju na rođenju. Čovek je ono što čini sebi i drugima.” Diana Budisavljević
Izvor: 6yka.com