I danas, ponekad, kada ustanem mogu da čujem muziku iz vesele Žikine Šarenice koja je uveseljavala našu kuću dok smo čekali bakinu supicu…
Jutros, negde pred zoru, zamirisala mi je bakina domaća supica i miris njene kafe koju bi uvek pila dok je spremala nedeljni ručak. Kroz glavu mi prolete misao: supica, kuvano meso, sos, krompirići, divno pečeno pile, kolači, divnih li ukusa… Umesto toga probudila me je zvonjava sata koja je najavljivala vreme za ustajanje. Toliko čežnje za starim danima u par minuta… Neverovatan osećaj… Dok sam ustajala i spremala se za posao, nanoseći blago puder na lice i diskretan karmin, na trenutak sam se zapitala: “Koji je danas dan?”
Osećaj je govorio da sam negde na polovini radne nedelje, ali kalendar je pokazivao drugačije… Nekada je nedelja bila dan kada se ustajalo polako, natenane pila kafica i gledali crtani filmovi, hodalo se u pidžami sve do ručka, ručalo tačno u podne dok se slušao nedeljni program. Smejalo se za stolom. Nedeljom smo odlazili u crkvu. Sećam se, nedeljom smo brat i ja trčali do radnje da kupimo hleb i kifle, dok se prodavnica i pekara ne zatvore.
U mom selu sve je radilo do 12h. Kasnije je odlazio svakoj svojoj kući željno iščekujući popodnevni nedeljni odmor. Posle ručka bi se dremalo, gledali bi se filmovi, a nakon toga bi majka iznela na sto svoj čuveni kolač sa višnjama i uz osmeh pojeli bi skoro sve. Kasnije bismo išli u šetnju ili kod rođaka na kolače i popodnevnu kaficu. Mislim da tih dana uopšte nismo razmišljali šta će da bude sutra, a i zašto bi? Uživali smo u vremenu i trenutku, prepuštajući se jednom divnom danu, ne želeći da se on završi. Sve je tada bilo tiho, mirno.
Ulice su bile prazne, saobraćaja skoro i da nije bilo. Radost se čula nadaleko. Ponekada me neko okupljanje vrati u stare dane, u dane kada se samo čulo zveckanje kašika, crkvena zvona i čuvena muzika Žikine Šarenice. Uživali smo trčeći ulicama sa ostalom decom dok bi nas majka dozivala na kolače, sećam se onih starih bakica koje su iznosile svoje stolice okupljajući se i odmarajući popodne na ulici, prepričavajući jedna drugoj priče iz davnih vremena. Slike koje su nekada bile okupane mirisima, ukusima, srećom danas izgledaju sasvim drugačije.
Nedelja kao da se lagano povukla, imam osećaj da smo je zaboravili, izgubili, sakrili pod neki tepih. Nedelja je dobila neku novu dimenziju. Ustaje se rano, odlazi se na posao, ako pak i ne radimo, uvek imamo neki nedovršeni posao, nedeljni ručak je negde vani, porodice nisu više na okupu, zaboravili smo prijatelje, zaboravili smo kako je to odmarati do ručka, uživati u miru i tišini makar jednog dana u nedelji. Prodavnice rade, kao i mnogobrojni objekti. Kao da nije dosta što 6 dana u nedelji radimo skoro bez prestanka, naravno, ako se zakoni ne poštuju zašto bismo i nedelju.
Jedan deo iz Biblije kaže: “Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu. Tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima. A u sedmi dan počinu. Zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga.” 2. Mojsijeva 20.8-11
Bog je stvorio nedelju da bismo mu zahvaljivali što smo dočekali još jednu nedelju, jedan dan samo za nas i naše voljene. Dan kada bi trebali da cenimo sve što imamo i posvetimo se jedni drugima. Makar taj jedan dan, jer ko zna da li će nas biti sutra.
Mogli bismo svi da zaboravimo na nametnute dimenzije nove nedelje. Ajde da izađemo svi na jedan ručak, napravimo kući okupljanje za porodicu, okupimo decu, slušamo muziku, odlazimo u crkvu, idemo na izlete. Spavamo malo duže, idemo u šetnje, šetamo u pidžamama ceo dan, pijemo kafu lagano.
Prekršimo makar neko pravilo jer samo jednom se živi. (Moj moto koji me vodi kroz život). Ako ne kršimo pravila ne možemo ni da uživamo. Možemo mi da vratimo stari sjaj onoj dobroj staroj nedelji. Posetite vaše bake i deke koji su negde daleko i koji vas sigurno čekaju za stolom na ručku i kolačima. Pozovite ih makar da im poželite prijatnu nedelju i odmor, oni sigurno najviše čeznu za ovakvom jednom nedeljom. Ja bih ovoga jutra dala sve da se jedna takva nedelja vrati.
Ljudi žive sve duže, ali ne i sretnije. Najpre rade da žive, a onda rade i zaboravljaju živeti. Još uvek misle da je čovekova sreća u ovome: puno imati, dobro jesti, dugo živeti. Usprotivi se tome! Ti si više od svoje funkcije, više od posla, zvanja, rada. Ti si prvenstveno čovek da živiš, da se smeješ, da ljubiš, da budeš dobar čovek. A to je zapravo jedino važno na ovome svetu.
– Phil Bosmans
Za kraj, za sve vas dragi moji, da se opustite i uživate u ovoj nedelji. Muzika jednog divnog kompozitora i majstora instrumentala. Njegova muzika zasigurno izaziva nostalgiju i podseća na neke stare dane. Po preporuci moje drage prijateljice Gordane, ovaj text je dobio značajnu notu uz Giovannia Marradia.
S ljubavlju, Vesna