Zašto su mnogi ljudi skloni da, u većoj ili manjoj meri, slepo i podanički prate autoritet vođe? Zašto mnogi, iako za sebe tvrde da su samostalna i misleća bića, u suštini za najvažnija životna pitanja bespogovorno veruju svojim autoritetima – političkim, verskim ili nekim drugim? Kako i zbog čega odrasli ljudi postaju psihološki zavisni, pa samim tim i podložni manipulacijama?
U knjizi “Ljudi laži” autor i psihijatar Skot Pek o ovoj temi piše sledeće:
“Fenomen zavisnosti o vođi je zaista zanimljiv. Skupite bilo kakvu grupicu – recimo dvanaestoro ljudi koji se ne poznaju. Jedna od prvih stvari koje će se dogoditi je da će se jedna ili dve osobe vrlo brzo prihvatiti uloge vođe. Ovo se ne događa racionalnim procesom svesnog izbora. Do toga dolazi sasvim spontano i potpuno nesvesno.
Zbog čega se to događa tako brzo i lako? Jedan od razloga je, naravno, to što su neki pojedinci sposobniji da budu vođe ili bar to više žele od ostalih. Ali osnovni razlog je u suprotnom: većina ljudi više voli da bude vođena. Razlog ovome je najverovatnije lenjost, više nego bilo što drugo.
Vrlo je lako biti sledbenik, mnogo lakše nego biti vođa.
Sledbenik ne mora da se muči oko donošenja kompleksnih odluka, ne mora da planira, rizikuje da bude nepopularan niti mora da se ističe hrabrošću.
Problem je u tome što je uloga sledbenika slična ulozi deteta. Odrasla jedinka je individualni gospodar svog broda i upravljač svojom sudbinom. Ali kada se prihvati uloge sledbenika, ona svoju moć predaje u ruke vođi. Predaje svoj autoritet nad sobom i svoju zrelost osobe koja sama donosi odluke. Ona psihološki postaje zavisna o vođi isto kao što dete zavisi od roditelja.”
Nije li ovakvo Pekovo zapažanje i potvrda onoga što je Fjodor Dostojevski rekao kroz lik Inkvizitora, u delu “Braća Karamazovi”:
“Čovek beži od slobode, slobode izbora i ona mu je najteži teret jer mu omogućava ono od čega on beži – da odlučuje između dobra i zla, po čemu je sličan Bogu.
Kažem ti, čovek nema mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre mogao predati taj dar slobode s kojim se to nesretno biće rađa. A slobodu ljudi dobija onaj ko umiri njihovu savest. Ili si zaboravio da je spokojstvo, pa čak i smrt, čoveku milija nego slobodan izbor u spoznaji dobra i zla? Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove savesti, ali ni mučnijeg.”
Traganje za vođom jeste, s jedne strane, bežanje od sopstvene slobode. One koja sa sobom nosi napor odlučivanja, od borbe sa sobom i odgovornosti za svoje odluke. S druge strane, potreba za vođom jeste Božji trag u čoveku. Jer čovek od praiskona traga za Onim kojem može verovati bez straha.
Tako dolazimo do zaključka da sloboda izbora, u stvari, predstavlja teret za čoveka ropskog duha, ali je i dar čoveku koji je usvojio i prihvatio odgovornost koju autoritet nosi.
Prošlo je nekoliko vekova otkako je ljudski rod krenuo da revolucijama menja društvo, uveren da će tako promeniti i svog bližnjeg.
Jesi li ti, čoveče 21. veka, slobodan čovek? Da li odlučuješ odgovorno i svesno o svojim postupcima. Da li odgovaraš za njih ili se priklanjaš većini jer se bojiš da misliš drugačije od ostalih? Koja su tvoja merila dobra i zla?
Da li imaš hrabrosti da budeš slobodan?
Ako vas zanima da li se još uvek ide u Pakao zbog svojih greha, pričitajte tekst ovde.
Autor: Vladimir Radić
Izvor: Znakovi pored puta.com