Search for content, post, videos

Ko zapravo pati ukoliko ne oprostimo?

pati
pati

kako oprostiti

Ako u ruke uzmemo užareno kamenje i držimo ga tako danima, nedeljama ili mesecima s namerom da ga utrpamo u ruke osobe koja nas je povredila – ko tu zapravo pati? Držeći taj žar u rukama, mi ustvari mučimo sebe. Ako zadržimo taj gorući žar u svojim srcima, on će do pepela spaliti sve naše dobre odlike, duhovne kvalitete i učiniti nas potpuno jadnima. Ne dozvoljavajući sebi da oprostimo, ostajemo žrtva osobe koja nas je povredila. Darujući oprost drugima – izlečeni smo.

Da bismo ostvarili miran um i harmoniju u svom životu, najvažnije je da naučimo da opraštamo. Ako ne možemo da oprostimo, ne postoji mogućnost da bilo kakva vrsta odnosa opstane. Čak su i zdravstvene ankete pokazale da nam ljutnja, mržnja i osvetoljubivost mogu uništiti svaki aspekt života.

Prema velikim svecima raznih tradicija, ljubav se može definisati kao nepresušna sposobnost opraštanja. Oprostiti znači biti dobronamernik svojih neprijatelja i razmišljati o njihovoj dobrobiti. Jedan veliki mislilac je rekao da ne opraštajući, rušimo most koji moramo preći da bi i nama bilo oprošteno za sva loša dela koja smo učinili. U Novom Zavetu, Gospod Isus Hrist podučava svoje učenike molitvi: “Oprosti mi sagrešenja moja, kao što i ja opraštam dužnicima tvojim.” Kada su ga razapeli, nakon što su ga istukli, bičevali i vređali, pre nego što je ušao u stanje potpune fokusiranosti na Boga, poslednje reči su mu bile: “Oče, molim te oprosti im jer ne znaju šta čine”. To je uzvišeni duhovni princip koji bi svako od nas trebao da dostigne.

Rečeno je da je oprost kao slatki miris koji cvet ostavlja kada ga zgazimo. Protivnici ove ideologije će istaći da je u teoriji lako pričati o opraštanju, ali kako možemo oprostiti u trenucima kad su naši umovi i srca preplavljeni raznim “nepravdama” koje nam drugi čine. Važno je da, barem na filozofskom nivou, shvatimo stvari koje nam se događaju.

Drevni Indijci objašnjavaju da postoji osam glavnih grupa elemenata unutar ove materijalne prirode, ovde nabrojanih od grubim prema suptilnima: zemlja, voda, vatra, vazduh i etar koji čini grubo telo. Suptilno telo, koje se ne može ni na koji način opaziti čulima, ali svejedno postoji, sastoji se od uma, inteligencije i ahankare – lažnog ega. Zatim, postoji viša priroda – duša, koja je izvor života, izvor svesnosti koja telu daje život. Mi smo večna duša i ne možemo biti spaljeni vatrom, smočeni vodom, isušeni vetrom, isečeni oružjem ili uznemireni rečima. “Neverovatni” događaji s kojima se susreću naš um, telo i ego su samo iluzorni i preozbiljno ih shvatamo. U stvarnosti mi nemamo veze s njima. Ali kao uslovljene duše, naviknuti smo da uživamo preko tela i zato nam svaka neugodnost koja je povezana s uživanjem tela, uma i ega, uzrokuje užasnu bol.

U početku, možemo oprostiti na površnom nivou, ali istinsko opraštanje dolazi iz srca i za to treba vremena. Bog razume našu nameru i trud, čak i ako mi nemamo sposobnost lako oprostiti. Možda smo previše povređeni da bismo oprostili, ali znamo da ćemo, ako oprostimo, otpustiti otrov mržnje, krivice i ljutnje. Oprostiće nam se ako mi oprostimo. Potrebno je truditi se da ne usmeravamo loše, bolesne misli prema drugoj osobi i moliti se za ozdravljenje od te bolesti u čemu nam pomaže duhovna praksa kojom razvijamo istinsku nemotivisanu ljubav prema Bogu i svim živim bićima.