U maloj državi na Balkanu u periodu kada je vreme da se slave pobede naših predaka nad zlom, mi ovako maleni ogrizavamo u zlo koje smo sami stvorili. Pitamo li se nekada koliko smo se odaljili od našeg slavnog imena, da li uopšte zaslužujemo da hodamo zemljom kojom su hodali oni koji nam podariše slobodu za Crnu Goru?
Još jedna bahatost i pogrešna procena crnogorskih doktora dovela je do smrti jednog deteta. Dovela je do gašenja jednog nedužnog, malenog bića. Potresno pismo njegove majke nije ostavilo nikog ravnodušnim. Pre svega postavlja nam pitanje: “čije sledeće dete može biti?” Danas je jedan dom zavijen u tugu. Danas Crna Gora plače nad usudom malenog anđela! Bahatost, ništavnost, egoizam u mnogome dominira u našem zdravstvu, naravno uvek tu postoji izuzetak. No, taj izuzetak polako napušta ovu bezudnu zemlju iz dana u dan. Ostavlja nas u milost i nemilost onih koji svoj sveti poziv obavljaju tek onako, rutinski, čekajući vikend kao što je čekala doktorica iz pisma majke umrlog dečaka.
Pitamo li se: Odakle pravo nekome da nam olako uzima decu, odakle pravo nekome da izigrava Boga?
Smatram da ime Marka Miljanova i svo njegovo učenje treba da se izbaci iz ovog naroda. Odavno mi nismo Markovi i Marko nije naš. Crna Gora odavno nije junačka, a još manje čojska. Primera za to je beskraj. U istom ovom danu kad društvene mreže potresa ispovest nesrećne majke koja stoji nad odrom svog deteta, mafija mučki puca na jednu ženu. Na jednu majku, hraniteljku koja svojim perom govori ono što ostali ne smeju. Nekoliko sati nakon tog skandala, jedan momak u društvu sa svojom prijateljicom biva pretučen, samo zato jer ne izgleda onako kako to „norma nalaže da treba da izgleda“.
Toliko o čojstvu, toliko o zaštiti slabijeg od sebe.
Da mogu da putujem kroz vreme rado bih pošla u Crnu Goru Petrovića, da pitam tadašnje Crnogorce šta misle kakvi će im potomci biti?
Kad bi imali priliku da samo jedan od ovih primera vide zastideli bi se oni, jer se mi ne umemo stideti. Mi nemamo obraz jer je on potreban da bi se osetila sramota!
Jesmo li zaboravili šta nas je sve potreslo od početka ove 18-te godine? Da li smo zaboravili koliko nam je dece umrlo pod nerazjašnjenim okolnostima? Da li smo zaboravili kako policija tuče grupu omladinaca? Jesmo li zaboravili tolike bombe i toliko žrtava koje su samo bile na pogrešnom mestu u pogrešno vreme?
Tako nas je malo, tako nas više nema. Okrenite se oko sebe videćete da svi odoše, pogledajte se, pitajte se koliko znate osoba koje su zauvek napustile Crnu Goru. Pitajte se zašto je najunosnije ići za Ameriku, Evropu ili na kruzer? A, kako neće, boriš se i boriš, onda vidiš da se ništa ne menja. Utihneš, spakuješ kofere i odeš. Boriš se sa nostalgijom, ali bolje i sa njom nego sa svim ovim jadom koje je slika i prilika današnje Crne Gore.
Na kraju ovog 9. Maja smatram da nemamo mi šta da slavimo sve dok smo ovakvi. Sve dok se istinski i korenito ne promenimo ne postoji razlog za slavlje.
Dragana B. Mijušković