Search for content, post, videos

Koje su to stvari koje ne dobijamo tugovanjem?

tugovanjem ne mozemo vratiti izgubljeno
Kada nas napusti neko ko nam mnogo znači, tugovanje je prirodna i očekivana ljudska reakcija. Eruptiraju osećanja, a preovlada tuga. Iako psiholozi tvrde da postoji pet koraka u emotivnom delanju, od momenta gubitka do prihvatanja stanja, svako od nas tuguje drugačije. Tugovanjem dobijamo oslobađanje nagomilanih bolnih osećaja. Dobijamo razlog za suze. Priliku za sazrevanjem. Promenom. Ali, tugovanjem ne dobijamo izgubljeno nazad.
tugovanjem ne mozemo vratiti izgubljeno

tugovanjem ne mozemo vratiti izgubljeno

Koliko je teško prihvatiti da nekog više nema?

Smrt može biti veoma, veoma teška za naše umove. Zarobi nas ta misao nepostojanja nekoga ko je do juče jeo, spavao, smejao se. Ljudima je, u stvari, izuzetno teško da shvate koncepciju smrti. Jer, iako je neko fizički nestao, on i dalje postoji u nama, oko nas, sa nama. Onda se postavlja pitanje da li je telo zaista neophodno, kao kućica, za dušu? Jer, iako nekog nema, vi ga i dalje osećate.

Tugovanjem možemo izgubiti razum

Mesecima posle smrti nekoga koga smo neizmerno voleli i dalje se dešava da uzmemo telefon i pokušamo da ga pozovemo. Onda shvatimo da se neće javiti. Ali, taj kratki momenat obmane je toliko realan da nam razum, u tim trenutcima, nije od koristi.

“Nikad mi niko nije rekao da je tugovanje strašno isto koliko i sami strah.” Luis Kerol

Koliko dugo može da traje stanje šoka?

Neverica je prva reakcija na nečiju iznenadnu smrt. Stanje šoka i njegovo trajanje su individualni. U početku je on konstantan, međutim, kako vreme prolazi, ta magla se polako diže i počinjete da nazirete neke druge osećaje. Tugu, bes, nemoć. Ipak, šok ne nestane iznenada, kao što se pojavi iznenada. Nestane, pa se opet pojavi. Gotovo da vas prepadne kad se pojavi posle izvesnog vremena, kada već uveliko nastupe neki drugi osećaji.

Tugovanje se ne razvija linearno

tugovanje se ne razvija linearno

tugovanje se ne razvija linearno

Psiholozi i psihoterapeuti su tugu podelili u pet faza: odbijanje, bes, preispitivanje, depresija i prihvatanje. Isto kao i kod stanja šoka, tugovanjem ne dobijamo olakšanje bola. Tuga se ne razvija linearno, niti raste i opada pravolinijski. Do svih ovih faza ne stižemo u pravilnim vremenskim razmacima. Niti postoji garancija da, ako prevaziđemo bes i upadnemo u depresiju, nećemo se opet vratiti na početak i odbijati da prihvatimo realnost. Ove faze više liče na vožnju rolerkosterom, gde vas sila baca u svim pravcima. I da, tugovanje ume izuzetno fizički da iscrpi čoveka.

Tugovanje je kao ekvilajzer

Ujednačiti svoja osećanja nakon gubitka nekoga sa sopstvenom percepcijom tog događaja je veoma teško. Tugovanjem ne dobijamo mogućnost da i mi nestanemo, kao taj neko ko nam je drag. Ali, veoma često to poželimo. Ipak, nivelisati svoj doživljaj gubitka sa osećanjima koja nekontrolisano naviru je izuzetno naporno. Ono traži pažnju i svest, a u tim trenucima ljudi jedino žele da budu sami. I da plaču. Ipak, dovođenjem sebe i svog emotivnog bića u istu ravan sa realnom situacijom, mi omogućavmo sebi da prihvatimo bol. Kada prestanemo da se pitamo “Zašto meni ovo da se dogodi?” otvaramo čitavo polje mogućnosti da zdravo odbolujemo gubitak.

Tugovanjem se nikad ne oslobađaš boli

Život teče. Svakog dana se rađaju i umiru ljudi. Ipak, bol nikad ne umine. Njen intenzitet nije svakodnevno visok. Niti je svakodnevan. Ali ima onih dana kad vas ophrvi i slomi, kao i na početku. Dakle, tugovnjem se ne možemo osloboditi patnje. Njime možemo da regulišemo i izbacimo trenutno nagomilane različite emocije. Ali, ne možemo se osloboditi boli.