Volim Viber. Povezuje me sa svim prijateljima i članovima porodice koji ne žive na dohvat ruke. Zazvrčao mi telefon jednog dana. Poruka od prijateljice. U vidu slike. A na njoj jedna stranica udžbenika za drugi razred osnovne škole. I ispod nje poruka “Očajna sam!”. Kada vam neko pošalje poruku ovakve sadržine, osmeh nije prva reakcija. Ipak, kod mene se desio baš on. Gromoglasan. Sladak. I trajao je. Za očajnom porukom, usledila je još jedna. “Prevodim ćerki tekst da bi naučila da ga prepriča.” Osećaj izazvan smehom je splasnuo kao izduvan balon, a po glavi su počela da mi se gomilaju pitanja. Jedno se izdvajalo svojim crvenilom – šta će jednom jeziku dva bukvara?
Naime, moja prijateljica živi u prestonici Crne Gore već 8 godina. Tamo je zasnovala porodicu i sa svoja dva genetska naslednika i boljom polovinom živi i radi. Ćerka ide u drugi razred i već je naučila da piše i čita. Sad razumete njeno očajanje nemogućnošću njenog deteta da razume pročitano. Ipak, “kvaka” je u samim slovima i pismu koje je korišćeno prilikom pisanja ovog udžbenika. A ne u jeziku.
Crna Gora ima svoj zvanični, crnogorski jezik, koji se razlikuje u nekoliko slova od srpskog.
Deca moje prijateljice, obzirom na zemlju u kojoj žive, imaju priliku da se, gotovo svakodnevno, sretnu sa pojavom novih slova u crnogorskom jeziku. Sa druge strane, to su deca koja u kući slušaju očevu ijekavicu i majčinu ekavicu. Stoga bi, valjda, trebalo da budu bogatiji.
Ali, kod njenog deteta se umesto bogatstva usadila velika zbunjenost u kom se krije mnogo grana nedoumice.
Kada je dete počelo da čita pomenutu priču prvo je stalno rukama brisalo nevidljive mrvice sa knjige. Na njeno pitanje šta radi, mala je odgovorila “Mislila sam da je neki trun.” Na kraju je shvatila da kvačice iznad slova tu stoje namerno.
A moje pitanje šta će jednom jeziku dva bukvara i dalje gorko visi u vazduhu. Jer mi nije jasno. Da ljudi mogu da se razumeju kada govore, ali ne umeju da pročitaju napisano. Da postoji potreba za zvaničnim odvajanjem jednog – na dva “podjezika”. Iako se razumevanje nije promenilo ni posle takve uredbe. I pored ovog, imam još jedno pitanje. Da li bi vam bilo isto da se snađete u Meksiko Sitiju, u kom živi 20 miliona ljudi? Obzirom da se i tamo govori stranjski jezik.
Ne razdvajajte.
Kulturu i baštinu čuvajte, ali ne povlačite nevidljive granice među ljudima. Spajajte se. Mešajte. Učite od drugih ono što valja i delite im svoje na šta ste ponosni. Ali, ne razdvajajte. To je najveći usud koji je pogodio čovečanstvo. Jer, Bog je s razlogom dao ljudima jedan jezik da bi izgradili kulu Vavilonsku. I posvađao ih, davši im različite jezike, da se više ne bi razumeli.
Devojčica je na kraju dobila peticu. Nisam ni sumnjala. Kada sam kontaktirala prijateljicu da mi kaže koji udžbenik je u pitanju, stigla je slika. “Kako to može” književnost za drugi razred osnovne škole. I njen komentar “Naslov odgovara sadržaju.”
