Search for content, post, videos

Da li vas grize savest kada vam dete padne?

dete
dete

prezasticivanje deteta

Kada postanete roditelj, dete postaje vaše prvo lice jednine, i sve što se dešava njemu – vi mnogostruko proživljavate.

Kao majka, preuzimate odgovornost za apsolutno svaki segment života tog malog novoizleglog bića. Dok deca rastu, beskonačan je broj izazova i svaki plač predstavlja sumnju. Od grčeva, preko rasta zubića sve do prvih koraka i vreme nakon toga… u toku jednog dana po nekoliko puta ste na ivici nervnog sloma.

U najvećem broju situacija, 99.99% uspevate da spasite kriznu situaciju ili da sprečite pravu katastrofu. Šta se dešava kada niste uspeli na vreme da odreagujete i spasite vaše dete?

Kolica i nezgode

Nema mame na planeti koja nije imala neki peh sa kolicima. Od milijardu vezivanja deteta pojasem za kolica, desi se baš onoga puta kada to niste uradili da okrznete ivičnjak, da vam dete sklizne i padne na zemlju. Zatim, ostavite kolica na blagom nagibu. Ona se otkotrljaju i prevrnu sa sve detetom. Naglo udarite u prepreku i dete direktno udari licem u plastiku ispred sebe… Na kolicima je takođe obavezan znak da je u mesto u kolicima za čašu “zabranjeno” stavljati bilo kakav vreli napitak. Bez sumnje, bilo je slučajeva prolivanja čajeva i kafa po deci u kolicima.

“Daj mami rukicu”

Jedna od najluđih situacija je kada držite dete za ruku dok šetate, a ono je i dalje u stanju da odere kolena. Marfijev zakon je “čudna biljka” i toliko puta je dokazano da parče hleba pada uvek na onu “namazanu” stranu. Dok bezbrižno šetate držeći se za ruke, obavezno se prepreči neka rupa, izbočina ili ne daj Bože šahta. Lekari su svedoci najrazličitijih slučajeva povrede kod dece, dok su se kretala upravo – tik uz svoju majku.

“Hajde da se igramo”

Kada se roditelji zanesu u igri sa svojim klincima, vrlo često dolazi do povreda. Da li je pitanje vrtenje dece u krug, bacanje u vis, ili najjednostavnija partija žmurke, ova interakcija može biti opasna. Kada roditelj svoj fokus premesti sa “čuvanja” na igru, sasvim je logično da dolazi do propusta.

Sasvim je prirodno da osećate krivicu kada se dete povredi. Većina mama to oseća. Intenzivno. Deca malo većeg uzrasta već razumevaju brigu svoje majke, i neretko je  teše rečima “dobro sam!”. Mnoge mame reaguju tako što od bespomoćnosti viknu na svoje dete, i nekad situaciju učine i težom. I to je sasvim prihvatljivo tvrde psiholozi. Reakcije se mogu korigovati, ali im prirodu ne treba potpuno menjati. Briga je dobra kada je “pozitivna” jer na mnogim nivoima zaista štiti dete. Važno je samo shvatiti da je sasvim normalno i čak poželjno, da deca i kroz bol savladavaju motoričke veštine. “Nemoj da trčiš, zapećeš, pašćeš!” – može da bude mantra koja izaziva upravo to – povredu.

Decu treba ohrabriti da u životu savladavaju prepreke, čak i one koje nisu uspeli da prevaziđu nekoliko puta. Neuspeh je zastupljeniji od uspeha u životu, a da bi čovek zaista uspeo, mora bar hiljadu puta da padne.