Kukanje još od invazije Otomanskog carstva na Balkan, pa sve do današnjih dana, jeste i ostaje sport broj jedan naših naroda. Da postoji kao olimpijska disciplina “kukanje i arlaukanje” nama bi bez učešća mogli da dodeljuju zlatne medalje, svake četvrte godine.
Nažalost, ljudi sa Balkana shvate šta je život, tek onda kada ga napuste i kada bivaju primorani u nekom drugom delu sveta da rmbače za opstanak. Možda čak i za sasvim normalan život porodice nekadašnje srednje klase. Kada bi toliki napor uložili u svojim matičnim zemljama u posao, kao što ulažu u inostranstvu, ne bi bilo prevelike razlike u standardu života.
Odvajkada je poznato da se najviše žali onaj kome najmanje fali.
Carpe diem za dokone, znači iskukati i ishejtovati što više u toku dana. Opis radnog mesta: Kalimero. Ljudi koji svakodnevno i celodnevno kukaju oko svoje situacije. Nezadovoljni stanjem u svom životu, tuđem, komšijskom, državnim okolnostima i tako u nedogled. Ne preuzimaju odgovornost za svoju mizeriju, već očekuju od neke više sile da im razreši probleme. Država, roditelji ili babe i dede sa dobrim penzijama. Bilo ko treći ko je solventan.
Najčešće im ništa ne fali dok imaju internet. Taj luksuz koji dve trećine poznatog sveta samo može da sanja. Svoje stanje stalno upoređuje sa stanjem drugoga, onog boljeg i uspešnijeg, koji se sa svojim porcelanskim osmehom svakog trećeg dana pojavljuje na naslovnim stranama.
U jednom trenutku nije više dovoljno ni poređenje i kuknjava. Kada se ta priča malo izliže, dolazi preispitivanje da li je taj neko zaslužio svoje blagostanje. Na koji način je ko došao do novca, koliko je moralan, human, da li zna da peva ili samo pravi skandale. I dok svojom zainteresovanošću indirektno pune džepove zaista kojekakvima, život kukatorima prolazi ispred ekrana u ogorčenosti protraćenog dana, a nakon tog izvesnog vremena i uzaludnog života.
Zar je moguće da u toku dana ne postoji ništa pametnije od zavirivanja u tuđe dvorište? Da kvazi intelektualci i novopečeni kopirajteri grade svoje ime blaćenjem onih sa kojima su suštinski u istoj kategoriji. Nesvesno. Pominjući imena onih koji bi trebalo da nestanu sa javne scene iz razloga toksičnog uticaja na mlade generacije. Pominju ih u negativnom kontekstu, unize nišče duhom ne bi li sebe izdigli. Iz niskosti sopstvenog duha. I tako u krug.
Uvek je moguće nešto pametnije uraditi od toga, UVEK!