Ko sam ja da ti pričam o svom danu? Za sada, dovoljno je da ti kažem da sam mama petoro dece. Koja hoće da ima i sebe, da bude uspešna i ostvarena – u svom sistemu vrednosti. Dalje u tekstu pokušaću da ti predstavim okvirno jedan svoj dan.
Zašto bih svakog jutra proklinjala dan kada sam se rodila? Mogla bih, obzirom na količinu stvari koje „me sleduju“ da odradim. Ali. Ja nisam decu dobila „na komad“, već sam ih želela – te tako želim i da im pružim ugođaj u životu. Ok, početna info. Svi su zdravi, lepi, pametni, razigrani. Hvala ti Bože. Ja dobijam od njih beskrajnu ljubav, koja me pokreće i puni mi jedra i njedra. Dakle, dobro je, huh…
6:00h.
Budim se pre svih (barem se nadam tome), izvlačim se iz kreveta, glavu provlačim između barem dva deteta koja mi leže na istoj. Kao mačka, na prstima, sklanjam se u neki kutak gde ću izmeditirati (smiriti misli) ili tapkati (tzv. EFT tehnika) 5-7 minuta. Odavno sam shvatila da me ova rutina prva od svih – vodi ka ciljevima. To osamljivanje i stišavanje misli. Tada vizualizujem dan, dnevne ciljeve. Zatim zapisujem u planer taskove u trajanju od 5 minuta.
Ukoliko nisam sinoć stavila neki ručak za danas, stavljam ga sada. Inače kuvam jela koja stavim i kuvaju se. Jer nemam vremena za „ugađanje“ hrani. Standardna kuvana jela. Pasulj, grašak, boranija, čorbice… ili kad dođem kući ubacim u rernu neke kerefeke „zalivene“ – musake, testenine, karfiol.. Ja sam „Bačkulja“ i kuvam klasična jela, nisam neki food freak i healthy life freak. Neka smo mi siti, pa će i čitava ta energija oko hrane biti kul.
Zatim, polako se bude deca, od 7:00 – 7:30h.
Kreće jutarnje toaletiranje, oblačenje, jutarnje druženje, svi smo happy. Dvoje dece odlazi u vrtić, jedno u školu. Dvoje ostaje kod kuće i dadilja im stiže u 9:00h. Moje trenutne finansijske mogućnosti mi dozvoljavaju da ona bude angažovana kod mene od 9:00 – 15:00h. Obzirom da čuva dva najlepša dečaka na svetu od samo 1,5 godinu, vrtić se nije pokazao kao najbolja varijanta (probala sam!). Odlazili su nekoliko puta po nekoliko dana i po pravilu posle toga oboljevali od svih virusa koji su ikada postojali. Smučilo mi se, pa sam prolongirala polazak/adaptaciju na vrtić za avgust, kako bi od 1. septembra krenuli redovno da odlaze.
U pola 10 odlazim na posao, svoju kancelariju (koja može biti bilo gde btw, obzirom na prirodu mog posla!). Tamo doživljavam ushićenja, kreativni rad, apsolutno prirodno stanje duha i tela. Tu živim. Dišem. Ukoliko imam više posla od uobičajene dinamike (sastanci, rokovi…), organizujem nekoga da „preuzme“ blizance, a ja ću da pokupim decu iz vrtića (školarka odlazi i dolazi sama, školskim busom) i krećem ka kući oko 16h. Beograd je poznat po saobraćajnim kolapsima, pa u skladu sa tim uvek ostavljam grubo 1h od tačke A – kancelarije, do tačke B – kuće. Usput je često i neka nabavkica namirnica, vrtićke princeze… i tako dalje.
Stižem kući.
A tamo haos od Pepeljuge! Kao da dobijem haludže! Ali i haos od ljubavi. Haos od igre i 5 + 1 (ovo 1 sam ja ) raspoloženja. U poslednje vreme sam značajnu stvar postigla – jednostavno dozvolila sam da mi se ruši kuća! Hahaha… ok šala mala, ali nisam daleko od istine. Jer, PRIORITETI. Dobro, rekoh sebi, tvoj cilj da imaš svakodnevno kućnu pomoćnicu koja čisti, kuva, reguliše veš i red u rezidenciji – još nije ostvaren, ideš ka tome. Saberi se i batali kuću onda. Ok nemoj baš „kolera style“, ali ti i onako imaš jedva energije taman toliko da izregulišeš suđe, veš, tekuće mrvice i obroke. I to ti sroza ono malo života u tebi. Al’ aj’, tako je kako je, hvala ti Bože što imam gde da živim.
Zašto imam manjak fizičke energije?
Prvenstveno zbog autoimune bolesti hipotireoze, to jest Hashimoto sindroma. No, o tome više u budućnosti, ako bude bilo potrebe.
Tako da sam ja sve popodnevno/kućno vreme posvetila deci. Pa ako pretekne energije i vremena za #pepeljugarenje, super. Druženju sa njima, fizikalijama oko njih, njihovim aktivnostima jesam posvetila. Tada se trudim da telefon ostavim po strani. Nisam mama koja ima sve s decom isplanirano, forsira neke aktivnosti… ja sam ona nežna mama kod koje „sve može“. Ja najviše cenim slobodnu igru i njene benefite. Na to ih najviše podstičem. Kako? Tako što ih zbližavam konstantno. Da se na kraju svi zajedno igraju nečega. Pa i života.
Oko 20:30h počinje spremanje za spavanje.
Bebe tuširam, toplo mleko. Devojčice (9, 7, 5 godina) se same spremaju, ali često traže moju pomoć zbog umora ili želje da ih pomazim. Velika bol u meni je izazvana time što logistički nisam u mogućnosti da im češće čitam pred spavanje (dok uspavljujem bebe, uvek neka od njih tri zaspi ili bude neprikladno da palim svetlo i ćućorim. Uglavnom, često ne postoji taj momenat u ovom našem periodu). Evo već i same čitaju!
Ja se trudim da budem u krevetu u 22h.
Jer me jedino to „probudi“ ornom i voljnom. Ukoliko „prebacim“ to vreme i zaspem kasno (posle ponoći), slažem umor kao onu musaku i potrebno je mnogo više toga da uradim kako bih bila produktivna i u redu sa datim danom.
Noću ne sanjam, ja to na javi…
Noću je uvek neko budan ili bar ima tu tendenciju da se budi (sanja, piški mu se, hoće vodu, hoće mamu…), tako da sam ja kao vojnik na straži već desetak godina. Ali ne pada mi teško, to je moj život, moj izbor! I osvestila sam prolaznost svega. Do te mere, da na neki suludi način i uživam u svemu tome. To me čini punijom iskustvima, bogatijom, boljom, vrednijom.
Ali sutra je novi radni dan!
Oh koliko volim radne dane. Kad sve ide, sve živi, sve trči, gradi se. Zato, na drugoj strani, vikende prezirem. Ok, nije baš, ali teško mi padne to celodnevno dvodnevno #pepeljugarenje. Ja budem kul, ne budem ja negativna, ali ne radujem se vikendima ni upola koliko se radujem tome da se potpuno fizički osamostale sva moja deca. Pa da ih strpam u kola i idemo da provedemo vikend negde na planinarenju, skijanju, plivanju, zabavi…