Deca u industriji zabave, tragedija 21. veka, pojava koja je žalosna pre svega. Obezglavljene roditelje, koji svoju decu prijavljuju u takvu stravičnu mašineriju, trebalo bi podvrgnuti psihološkom testiranju. Da li je moguće da ljude zabavljaju prestravljena deca koja “vladaju” scenom, pokazujući svoj glas i razne talente oponašajući odrasle. Ples i pesma su sastavni deo odrastanja odvajkada, ali izbor koji prave deca tj. roditelji za nastup, krajnje je zastrašujuć.
Od srceparajućih narodnjaka, preko pop patetičnih pesama, sve do stihova ispunjenih seksualnošću. Ta mala bića prenose sve to milionskoj publici i još usput za to bivaju podvrgnuti SUĐENJU.
Pogledala sam jednu od emisija “Ja imam talenat”, i sva ubeđenja da sam sve gadosti iz pomenutog domena videla, pala su u vodu, desilo se čudo. Opet me je “tv ekran” demantovao da postoji dno onoga što se može očekivati od šou biznisa. Inače, zanimljivi koncept da ljudi koji nisu imali šansu da se laktaju na estradnoj poljani, pokažu svoj talenat pred ogromnim auditorijumom, pokosi u momentu nemanje cenzure po pitanju starosnog doba učesnika i sadržaja koju ti učesnici mogu da “iznesu” na binu.
Neke granice bi morale da postoje, kako ne bismo za nekoliko godina ili decenija imali zaista reality scenario poput onog u filmu “Igre Gladi”. Da šou biznis jede malu decu dokaz je neverovatan broj poznatih javnih ličnosti koji su od detinjstva u tom poslu, sa stravičnim životima i psihičkim poremećajima koji su izazvani upravo stresovima vezanim za scenu i očekivanja od tako malih nerazvijenih bića. Od Natali Vud, preko Mekoli Kalkina, Džastina Bibera, Britni Spirs, Lindzi Lohan… Svi oni, i još mnogi koji nisu na tom spisku su platili ogroman danak zbog ambicija svojih izopačenih roditelja.
U gore pomenutoj emisiji prvo se pojavilo jedno zbunjeno petogodišnje dete, zbog kojeg bi svakom odgovornom i iole senzitivnom roditelju kliznule suze niz oči. Dečak je stidljivo izašao na scenu, nemajući pojma gde ide i u šta se upušta. U pozadini snimljena majka ograničene pameti a vasionskih ambicija. To je njena suština sakrivena iza plastičnog osmeha i lažne brižljivosti. Može li biti izopačenije od toga, da žena koja svoje dete šalje na traumiranje, ne može da izbriše taj zatupasti osmeh sa lica?! Čak ne može ni da sakrije nadu kako jedva čeka da njeno petogodišnje dete bude ocenjeno od strane sudija.
Sva sreća, sudije bejahu pribrane, pa su dete poštedeli daljeg stradanja. Nisu ga ocenjivali i procenjivali previše, nego ga roditeljski poslali nazad kod dželata – majke.
Jedva sam se oporavila od tog šoka, kad eto jedne jako lepe devojčice u šalvarama, obavijena maramom sa tokama. Predstavila se sasvim pristojno – ima 12 godina i izvešće trbušni ples. U momentu mi se prevrnuo želudac, i zastala mi je knedla u grlu. Izvodila je ples kao odrasla žena, sve vreme me bacajući u dublji ponor preispitivanja. Da li je moguće?! Ko su tek njeni roditelji?! Dok je igrala, nekoliko puta je uzdahnula i namignula, od čega sam se konačno skamenila. Taman je nastup bio gotov, opet sam došla u fazu da verujem, “to je to, nema dalje”, ali devojčica je nastavila svoju priču.
Trbušnim plesom se bavi od 5.-e godine, a prvi nastup je imala u Grčkoj sa šest godina!!!
Tražila sam od muža da mi doda šećer i vodu. Rekla sam da stavi pola-pola jer mi zaista izgleda kao da ću da se onesvestim od čuđenja. Kako? Dokle? Kojim očima ti roditelji gledaju svoje dete? Pa zar im ništa nije jasno? Dete od šest godina zabavlja trbušnim plesom, koga? Pedofile? Očajne? Mentalno i emotivno osakaćene?
Zamišljala sam prizor koji bi valjda svako normalno i odgovorno ljudsko biće nazvalo degutantnim. Onda sam shvatila, ima puno onih koji ne upadaju u te kategorije. Postoji masa onih koji se zatupasto krevelje i odobravaju ovakve skandale rečenicama poput “Jao što je slatka!”. Valjda će se taj krug u nekoj od narednih generacija zaustaviti. Deci treba detinjstvo a ne kamere i sudije. Najmanje od svega im treba seksualno izražavanje u doba najdivnije nevinosti!