Da li je monogamija prirodna ili je nametnuta ljudskom rodu?

Danas, jedan od najčešćih razloga za razvod braka su nepomirljive razlike. Izraz koji su popularizovali holivudski parovi, kod kojih je to gotovo uvek razlog razvoda, zapravo je svojevrstan paravan za pravi razlog razvoda. Neverstvo je takođe uvek negde pri vrhu. Podaci pokazuju da je nešto više od 40% razvoda često izazvano nekakvom vrstom seksualnog nezadovoljstva, bilo to neverstvo, premalo seksa ili različite disfunkcije. No, o tim razlozima, osim u nekim posebnim slučajevima neverstva, nikad se ne priča.

Seks je u našem društvu veliki tabu. Činjenica je, takođe, da postoje brakovi bez seksa, brakovi u kojima se supružnici međusobno varaju, u kojima se prave da ne znaju da ovaj drugi vara. Postoje brakovi u kojima su se supružnici pomirili s tim da će do kraja života biti dobri cimeri jer je nestalo strasti, ali deca…

U društvu koje je opsednuto seksom mi ustvari imamo velikih problema u svoja četiri zida. Mora li biti tako? Isto su se zapitali i Kristofer Rajan i Kasilda Džeta, doktor psihologije i psihijatar. U knjizi “Seks u zoru: Praistorijsko poreklo savremene seksualnosti” tvrde kako je monogamija nametnuta ljudima.

Zbog tog neprirodnog koncepta danas pate i muškarci i žene jer su im vekovima objašnjavali kakva je njihova seksualnost, umesto da su je sami istraživali.

Za početak, kriv je Darvin, tvrdi dvojac. Iako je uradio mnogo za biologiju i niko ne osporava doprinos njegovog dela “Nastanak vrsta”, činjenica je da je živeo u viktorijansko doba opterećeno seksualnom čednošću i sa danas zastarelim pogledom na seksualnost.

“Žena, uz vrlo retke izuzetke, manje je željna od muškarca” – napisao je gospodin Darvin u predgovoru.

Pa kako onda ozbiljno da shvatimo nalaze o ljudskoj seksualnosti čoveka koji je verovao u postojanje ozbiljne ženske bolesti – histerije? U viktorijanskom dobu je vladalo uvreženo mišljenje kako je seks usluga koju žena daje muškarcu. Nažalost, takvo mišljenje nije izašlo iz mode donedavno – a postoje ljudi koji još u to veruju. Ženski libido ne postoji ili je bleda kopija muškarčevog, misle mnogi. Vodeći se tom pretpostavkom, mnogi naučnici su istraživali istoriju ljudskih veza i tako došli do zaključka da je monogamija najprirodnija ljudskoj rasi.

Ali, da li je zaista tako? I zašto onda sve manje brakova opstaje? Znate li uopšte za neki brak u kom nije bilo posrnulih ili u kom bar jedan od partnera nije poželeo da spava s nekim drugim?

Ali kad tražimo sličnosti s našim seksualnim navikama, ne okrećemo se bonobo majmunima. Važno je pomenuti da su, uz ljude, oni jedini primati koji se ljube u usta, dugo se gledaju u oči pre seksa i kod kojih su ženke polno aktivne tokom celog ciklusa.

Kad pričamo u ljudskoj seksualnosti, odjednom pričamo o – gibonima. To su mali, čovekoliki majmuni s kojima smo se genetski rastali pre 22 miliona godina (za razliku od bonobo i šimpanzi, s kojima smo se rastali pre pet do šest miliona godina). Ali, gle čuda, giboni su jedini čovekoliki majmuni koji su monogamni i zato odgovaraju pretpostavkama o prirodnosti ljudske monogamije.

Još jedan argument onih koji smatraju da je monogamija prirodna jeste taj da su se naši preci u praistoriji grupisali u parove kako bi preživeli. Priča ide otprilike ovako: uslovi za život bili su surovi. Ženi je od muškarca bila potrebna zaštita jer je on mogao da obezbedi hranu i sklonište. Ona mu je, zauzvrat, ponudila ekskluzivni pristup njenoj seksualnosti. Muškarcima je to jako važno, a to je isto tako navodno urođeno tom polu jer žele da osiguraju širenje isključivo svoga genetskog materijala. Rajan i Džeta takav pristup nazivaju “kremenkizacijom istorije”.

Podsećaju i kako je pogrešno stvarati pretpostavke o životu naših predaka na temelju današnjih iskustava. To što zamišljamo da je porodica Kremenko živela u kamenom dobu praktično isto kao i mi, samo zato što nam se to čini zabavnim ili logičnim, ne znači da je to istina. Zauzvrat, nude pogled na plemenska društva koja postoje i danas, a u kojima je seksualna sloboda prirodna, menjanje partnera ne izaziva osudu društva nego se podstiče, a važnost očinstva, pa i majčinstva, ne postoji. Takav pristup pobija i teoriju o neizbežnosti patrijarhata.

Ne zna se ko je otac, a nije ni bitno

Naime, suprotno verovanju mnogih sociologa da je patrijarhat univerzalan svim ljudskim društvima koja postoje i koja su ikad postojala, rat polova uopšte nije potreban za skladno i mirno društvo. Rajan i Džeta kao jedan od primera navode narod Mosuo koji živi na jugozapadu Kine. U toj zajednici, koju čini oko 56.000 ljudi, seksualna nezavisnost i sloboda podrazumevaju se za oba pola. Koje je čije dete, nije važno.

Argument o važnosti očinstva pada u vodu kad vidimo situaciju plemena koja žive u Amazoniji. Plemena na tom području veruju kako se dete u ženinoj utrobi stvara akumuliranjem sperme. Bukvalno, žena treba da ima seksualne odnose sa što više izabranih partnera kako bi svom detetu pružila što bolje šanse. Pa tako bira onoga koji je najbolji lovac, koji ima najlepše lice ili najsnažnije ruke. A kad se dete rodi, odgajaju ga svi – jer svi su mu očevi. U tim društvima, patrijarhat, a ni matrijarhat ne postoje jer nema potrebe za kontrolom bilo čijeg seksualnog ponašanja.

Istu situaciju srećemo i kod naših rođaka bonobo majmuna. Iako su ženke najpoštovanije članice plemena, muškarci im nisu potčinjeni.

Kod bonobo majmuna ženke su seksualno aktivne, zbog čega su muškarci manje frustrirani jer ne postoji jaka konkurencija.

Zbog nepoznatog očinstva stvara se manje mužjačkih saveza te postoji manje ubistava mladunčadi i raširenija očinska briga. Kod šimpanzi takav sistem ne postoji. Patrijarhat smo, čini se, naučili od njih, jer za razliku od bonoboa, kod šimpanzi postoji jaka konkurencija među mužjacima za parenje. Nisu retka ni silovanja, a alfa mužjaci ubijaju mladunčad koja nisu njihova kako kasnije ne bi potkopavali njihov autoritet.

Više se ne postavlja pitanje koji sistem je bolji, nego zašto smo izabrali onaj koji je očito lošiji po nas.

Rajan i Džeta nisu napisali “Seks u zoru” kako bi nas pozvali da se vratimo životu na drveću ili da potpuno odbacimo moderan način života i vratimo se sakupljanju plodova. Ali je i više nego jasno kako seksualnost koju praktikujemo ne funkcioniše. Brojni su razlozi zbog kojih znamo da monogamija nije prirodan koncept, a argumenti su svuda oko nas. U statistici, u vezama naših prijatelja, u brakovima. Koliko je ljudskih odnosa i dečjih života uništeno razvodima jer on nije mogao da ga drži u pantalonama? Ili jer je ona htela frajera u kožnoj jakni?

Mnoge pogrešne pretpostavke vodile su današnjem stanju. Jedna od najsnažnijih je da je želja žena za seksom bila priznata bolest – histerija. Lekari su je, inače, lečili masažom vulve koja je dovodila do nervnog paroksizma koji je pacijentkinji davao privremeno olakšanje. I to sve do 1952. godine, kad je precrtana sa službenog spiska bolesti.

Izvor: 6yka.com