Jutro je, vraćam se s pijace. Odjedom, udarac o levo rame mi izbi onu kesu s mladim krompirom iz ruke. Dok sam razmišlajla da li prvo da krenem da skupljam kotrljajuće kamenje, ili da nepoznatoj personi uzvartim psovkom, čujem…
-Gde si frendice, 100 godina… Sanja, moja drugarica iz školske klupe.
-Misliš, nismo se videle 100 godina? Jedva te prepoznah, lepo izgledaš- uzvraćam pozdrave, dok skupljam današnji ručak po ulici.
-Pa hvala, trudim se da uvek budem ispred svojih godina.
-Šta ima novo kod tebe?- upitah je.
-Udala sam se…- kaže uz preširoki osmeh.
-Lepo. Deca?
-Još ne. Pa zamisli kako bih izgledala posle porođaja. Vidi ove lutke, bila bi prava šteta da se oklembese. Zar ne misliš tako?
Stavila je svoje šake na grudi. Iako nisam ekspert, kao da su odzvanjale “Nismo njene, veštačke smo”.
-Da, znam tačno na šta misliš.- oklembesila sam donju usnu i pogledala u svoje dve lutke.
-Ništa, palim ja. Vidimo se na maturi, jedva čekam. Evo ti moja vizitka. Ustvari, to je od mog supruga. Znaš, on je plastični hirurg.
Taman sam se spremala da iskipim od ljubomore, a onda mi se javilo. Ni jedna bora, pačija usna, fluroscentni zubi, grudi za dva broja veće, čvrste, uspravne, prćasta guza, mršava…
Bože, pa ona je plastična. Naravno, kad joj je suprug plastični hirurg.
Neko maznuo plastičara, neko električara! Mada kad se setim tog srednjoškolskog perioda, to me i nije začudilo. Prosto je oduvek naginjala na tu stranu. Gledam ja onu vizitku, gledam se u izlogu neke obližnje kafane, pa opet u viztiku, pa u kafanu. I sve tako dok neki pijani moron nije izašao iz birtije i pitao me imam li ja neki problem. Ju, da li je ovo dno? Zgrčila mi se ruka od stiskanja te vizit karte koja može da učini da moje bore nestanu. Glava hoće da je baci, a ova prokleta ruka kontroliše celu situaciju. Poludela je načisto, uopšte me ne sluša, fuj, baci to.
Stigle smo kući. Vizitka i ja.
-Vladane, šta ti misliš, je l meni potrebna neka plastična operacija?
-Daj ženo, nemam za registraciju, a ti pričaš o glupostima- kaže nevoljno, dok kucka poruku.
-Znam ja to, nego da imamo para, onako k’o pleve, je l’ misliš da imam razloga da idem pod nož?
-Šta ja znam, ti si meni lepa kako god okreneš.- smeje se.
-Eto, znala sam. Takav odgovor sam i očekivala. Znam, misliš da sa sam savršeni kandidat.
-Majke ti, kako si ti došla do takvog zaključka? Pusti me na miru, odo’ napolje, brzo se vraćam. Nadam se da ću te prepoznati kad dođem kući?
-Idi bestraga… nemoj se ni vraćati!
Pa šta sad, skinuću se i stati pred ogledalo. Dobro, i nisu baš tako male. Otkad sam se porodila, a samim tim i ugojila i one su porasle. Uzročno posledična veza. Osim njih dve i zadnjica se udvostručila.
Jer kad bolje sagledam ovu priliku u ogledalu, ja nisam debela. Više sam onako, što bi babe rekle – mašala.
Atribut debela ne volim da čujem ni iz svojih usta.
Struk, Bože pa ja nemam struk. Vidi me, ličim na svog tatu! A rebra da vadim, e to ne dolazi u obzir.
Oči su ok, boja zelena. Tu me je Bog pogledao onda kad je tog sušnog maja, davne 1979. godine delio lepotu.
Nos mogu da sredim pričom, vadeći se na devijaciju. Meni je onaj Đuričko nekako baš seksi s tolikim nosem…
Bore imam. I nekako ne želim da nestanu. Imam ih oko očiju i najviše se primete dok se smejem. Poneku na čelu, bilo je i ljutnje u životu. Praveći grimase u ogledalu shvatila sam da se moje bore vide samo onda kada se smejem, ljutim, patim. Kada napravim bezizražajan izgled lica, tragovi svake bore nestanu. Samo onda u životu kada su neke situacije i ljudi u meni izazivali osećanja, bore su se pojavljivale. Kao trag događaja. Najličniji zapis. Otisak sebe samog.
A mene ceo dan pomera plastična Sanja i to što se trudim da moje bore nestanu.
Autor: Jasmina Jovičić
Izvor: LaBella.life